Na grupnoj terapiji za zadnjice, zabeležili smo nekoliko potresnih priča o odbacivanju, nedostatku ljubavi i traumama iz tinejdžerskih dana. Sve su se izlečile i sada prihvataju i vole sebe takve kakve su:
– Kad sam bila mala i ostatak tela se slagao sa mnom, odrastali smo u harmoniji i jedinstvu, sve do puberteta. Oko 13. godine, počele su moje patnje. Druge zadnjice bile su okruglije i sočnije, a ja sam ostala mala i pljosnata i svašta sam čula – kako sam sedela na pegli, kako su me udarili lopatom, kako mi treba jastuče da ne nažuljam stolicu na kojoj sedim. Užasi odrastanja. Bila sam stalno pokrivana košuljama vezanim oko struka i tunikama, zagledana u ogledalu i izvor očajanja i nesigurnosti moje vlasnice. Kasnije sam saznala da i ostale zadnjice imaju slične priče i probleme i prevazišla sam svoju inferiornost. Važna sam, potrebna i voljena takva kakva sam.
– Oduvek sam bila krupna, jabukolika i upadljiva, ali nisam nailazila na prihvatanje. Iako su me često u prolazu šljepkali i štipkali i govorili kako bi me rado ugrizli, mojoj vlasnici se to nije sviđalo i nije mi dopuštala da se istaknem u svom sjaju. Međutim, shvatila je uz svesrdnu pomoć jednog zaljubljenog momka da sam divna i veličanstvena i otada me rado oblači u pripijene farmerice i vodi me na đuskanje, gde zaista umem da zatresem pod.Tesne suknje ipak ne podnosim, jer pokušavaju da me ukrote, a ja ih nateram da se popnu sve do struka. Zabavno je biti ja.
