Pa čekaj, sad treba ja tebi da kažem da sam ja skontala da ti se sviđam, da bi ti onda to potvrdio, možda. Tako je izgleda lakše, pošto on to ne može da prevali preko usana. I onda je fazon reci ti meni da mi se sviđaš, mene strah da me ne ispališ. Pa budi muško, čoveče, ne možeš doveka da se izvlačiš na to da si kao smotan i da zbog toga ne umeš da se snađeš u situacijama sa devojkom koja ti se sviđa.
Ko čeka, dočeka. Da li je uvek tako?
Takva razvlačenja sa dotičnim Gospodinom Smotanim posle nekog vremena dosade. Vi čekate nadajući se da će on malo skupiti petlje i reći: “Ej, sviđaš mi se, ja bih da budem sa tobom!”, ili tako nešto, a pošto on to nikako da učini već čeka vas da odradite sav posao u vezi sa tim, vi naravno odlučite da batalite celu priču, pošto je život, jelte, kratak, i ne treba vreme trošiti uzalud.
Životi su nam takvi, malo ko ima vremena i želi da čeka. Sva ta prolongirana mrcvarenja, kako bi se žargonski reklo, ubijaju svaku želju da sa nekim imate bilo kakva posla. Nijedna žena ne želi muškarca kome ona treba da priča šta i kako (mada, reći će muškarci, na kraju u braku tako i bude, pošto se nekako sve zameni kad dođe taj period u nečijem odnosu, mada ne mora da znači).
Elem, šta sam htela da poručim?! A da: stisnite da ne kažem šta, recite: “Želim te!/Budi moja!/ Ja bih tebe da ženim!/ Rodi mi ceo fudbalski tim!”, i tome slično, samo recite šta tačno želite, možda vam se posreći pa i dobijete jedanaest malih klinaca sa talentom Lea Mesija. Ovo ostavljanje nama da pogađamo šta vi tačno hoćete, a onda da to vama kažemo pošto vi to očigledno ne znate, može samo da ima sledeći ishod – da u sekundi zaboravimo da ste ikad i postojali.
