Imam dečka. Ne, nemam ga. Ne znam – tu je i nije. Više ne mogu da dokučim da li je plod moje mašte ili stvarno postoji. Nije da ga ne čujem, nije da ga ne vidim, al’ nije da govorim da sam zauzeta. To veče zasigurno nisam bila.
Radim. Ne, ne radim. Nije da ne napišem nešto ponekad, al’ nije ni da mi to uvek objave. I ne znam ni da li sam stvarno društveno korisna ili je i to plod moje mašte. To veče zasigurno sam radila.
Degustacija vina, amatersko takmičenje dalmatinskih vinara. Borim se da budem ona koja kapariše čaše umesto one koja je za garderobom. Ne uspeva mi, ne mogu protiv sile koja nas je već tako rasporedila. Ne hajem mnogo za rasplet događaja, jer mi se na samom ulazu pocepala čarapa, pa tako u hladnoj februarskoj noći idem u kratkoj haljini, golih nogu i osećam tuđe poglede.
Nisam sama. Tu su mi i drugarice koje su se ovde našle u istoj ulozi kao i ja. Žudim da popijem nešto ili bar da prošetam, ali umesto toga sedim sa Jelenom i pričam o tom dečku, za kojeg, kao što već rekoh, nisam sigurna da postoji. Razbacujem se nekim mudrostima koje sam ili negde čula ili pročitala (ni ne sećam se više) kako bih objasnila sve kroz šta prolazim i kako bih dala savet nesrećno zaljubljenoj osobi koja sedi pored mene.
Neću ga opisivati, kažu da su ukusi različiti, ali priznajem da se mnogo devojaka znatiželjno okretalo za njim. I nije da mi je zastao dah, ali nije ni da sam ostala ravnodušna. Lažem, zastao mi je dah. No, nevažno, on me je tako savršeno nezainteresovano pogledao. I to lažem. Pogledao me je prodornim plavim očima i to baš onako kako sam želela, ali ‘ajde, možda ni to nije tako važno.
Vraćam se nepostojećem dečku, želeći da zaboravim mladića naspram svog pulta. Gubim se. Mnogo je stariji. Bar deset godina. Ali godine su mu tako lepo upakovane u to odelo koje nosi i iskustvo tako lepo oblikuje crte lica kojima se verovatno ponosi čim je toliko bezobrazno samouveren. Zaboravljam se do te mere da mi postaje privlačna zabranjena silueta koja je verovatno otišla kod verenice, žene ili devojke, ako nije od onih koji u tridesetim stavljaju karijeru u drugi plan. Zaboravljam, a već u sledećem trenutku ga gledam dok puši cigaretu i drhtim dok mi uzima broj telefona. I onda zaista gubim maštu s početka priče. Zaboravljam ko sam, gde sam, ko je on, pamtim ime za svaki slučaj, ali nije neophodno – ponoviće ga sutra i prekosutra ako treba. Zaboravljam šta treba da kažem i šta da radim, deluje da se snalazim, ali se plašim da mi se zbog vina čini da me razume.
Odlazim sutradan na ručak i čekam da se sapletem, polomim čašu, ali opet izgleda da mi dobro ide, pa ga poljubim kako bi strah nestao. I tako se ljubimo koliko god možemo. Onda dobijam poruku u kojoj kaže da mu je lepo. I ja ne verujem. I dan-dva posle toga, sa svakim novim pozivom, ne verujem.
Jer ljudi kažu – slušaj svoje srce. Ljudi kažu da ne treba imati predrasude, ljudi misle da je život jedan i da sve treba probati, a već vidim kako me gledaju kad pomenem njegove godine. I ja odlučim da im više ne verujem. I zato, ako mi on ikada bude rekao da me voli, samo ću da se nasmejem.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
