Sva osećanja su organskog porekla. Čak su i vezana za određene organe i delove tela. Strah, recimo, ometa bubrege, a ljubav uzajamno deluje sa srcem i plućima, zebnja i nespokojstvo trepere u želucu i okolnim organima.
U skladu s tim, sve češće sam sklona zaključku da je zaljubljenost bolest i to psihosomatska. I često sam se zaljubljena osećala bolesno. Možda više drogirano nego bolesno, ali svakako nisam bila svoja.
Zaljubljenost prođe, kao i dejstvo droge, kao i bolest. Sa manje ili više posledica. Ako postane ljubav, onda se psihosomatski poremećaj transformiše u organsku vezu.
Ne kažem da i to nije bolesno na neki način, samo uočavam razliku u dubini i težini.
Onda kad više ne možete da podnesete to što volite nekog i kad znate da morate da ga se oslobodite, to je kao amputacija. Lepo telesno osećate da ostajete bez dela sebe i to je grozno.
Šta ćete sa tom organskom vezom? Sa energijom uloženih osećanja, sa tim kablom za dvosmernu struju pod visokim naponom?
Sve organsko može da se reciklira. Da se promeni, transformiše i ponovo upotrebi. A osećanja su organska, dakle, podložna reciklaži.
Ne možete ga tek tako preseći. Možete da probate, ali ljubav neće prestati da teče i obnavlja vezu, koliko god se zaista bolesno osećali zbog toga.
Organska osećanja ne možete odbaciti. Ali ih možete reciklirati.
Kao i svaki organski otpad.
Vratite ih u početno stanje i usmerite na nekog drugog.
Zvuči ludački, ali to tako radi.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
