Majke su blagoslov i prokletstvo, a kamen od sto kila oko vrata je kamen od sto kila oko vrata – bio to rečni oblutak ili dijamant.
Majka sam već dvadeset godina i još uvek rešavam svoju majku, koja više nije živa. Posmatram svoju decu i sebe kad sam bila u njihovim godinama, posmatram svoju majku kad je bila u mojim godinama, posmatram sebe, u svim svojim godinama, kroz sve godine svoje dece i svoje majke. One koju poznajem lično, koja je solila zemlju moje duše, uz koju sam porasla kao korov koji divno cveta, posmatram rođene sestre svoje majke, soliteljke duša svojih ćerki, mojih voljenih sestara po krvi, po divljaštvu, po divnom cvetanju.
Divlje smo ćerke svojih majki… i dalje, kako već ide ta pesma, himna dijamantu majčinstva, ponešto prevelikom, ali onom kojim se obeležiš s ponosom i odgovornošću, bivajući stalno svesna njegove težine, ali ne osećajući njegov teret. A one, divlje ćerke svoje majke, tri kamena od sto kila oko vrata naše voljene nane, divlje žene, one koja ne samo što je trčala s vukovima, nego ih je i prestizala, one nisu nasledile taj dijamant.
U našem redu ljubavi, on je preskočio moju majku i njene sestre. Ostale su preteško rečno kamenje, netransformisano, neizbrušeno. Njihova majka je pravila surove izbore i prihvatala surovost koju je život za nju izabrao.
Govorila je kasnije nama unukama: “Šta sam ja znala o braku. Tri godine sam imala muža, rodila troje dece, jedno za drugim, ostala sam sama u prvoj godini rata, sa svekrvom, tri ženska deteta i mašinom za šiće. Kakva sam majka mogla da budem? Kad galame, pobijem ih, da mi ne smetaju, da mogu da šijem. Šila sam danju i noću, za džak brašna, džak pasulja, ponekad mi donesu malo jaja, komad sira, ponekad celu kokošku, sedam godina spavala nisam…”
“Kako to, nano, nisi spavala, kako je to moguće?” To je bilo neverovatno u njenim pričama, sve ostalo sam prihvatala onako kako je rečeno. A bilo je tu mnogo neverovatnih stvari, od toga kako ih je (nju i njenu braću) pijani Gaša (njihov otac, koji je prokockao svu imovinu, a onda umro i time započeo istoriju samohranosti nas divljih žena), vezivao za drvo kao kerove (da mu ne smetaju), preko toga kako je trudna plivala preko Morave sa dugačkom ženskom čarapom vezanom oko struka, koju je na drugoj obali punila voćkama i kako se srednja ćerka rodila sa pupčanom vrpcom, koja je jasno pokazivala oblik te čarape sa kradenim voćem unutra, do toga kako je treće žensko dete, moju majku, htela da baci na đubre, jer su joj tako rekle žene “treće žensko, počeo rat, šta će ti, baci je” i toga kako se muž i neupamćeni otac pojavio taman na vreme da to spreči i moju osuđenu majku poštedi smrti na đubrištu, zarad života među onima koji je nisu želeli.
