Moja majka je izrasla visoka i vitka, i divno procvetala, ali je njen život ostao korov na đubrištu. I njene sestre su bile isto tako divne, visoke i stasite – svedoče fotografije napravljene pre mog postojanja, u vreme kada su naše majke bile u godinama naše dece sada. Uvek mi se srce ispuni bolom ne samo kad gledam te slike, nego kad ih se samo setim slatko-gorkim osećanjem koje preliva i preplavljuje, uvek plačem. Uvek žalim za njihovom mladošću, bujnošću, lepotom, energijom. Bile su šumske vile, paganske boginje, divlje žene, posejale su divlje seme bujanja, talenta i lepote i istrošile se u besu i neprebolu, u ludosti i očaju, jer im je njihova majka zasolila duše i one nikada nisu stvarno odrasle. Ostale su tri prekobrojne devojčice, koje su snašle svoju divlju majku i opteretile je kamenjem svog postojanja toliko da je sve svoje vučije sposobnosti stavila u službu preživljavanja, otimanja od bede, gladi, smrti.
Monumentalno se otimala naša nana, uspevajući da se okruži aurom propale grofice, koja i dalje svira klavir, iako ima samo klin-čorbu za vačeru. Nije svirala klavir, doduše, ali je glumila i družila se sa mladima i celog života bila puna duha, nepokorena, ona koja se oslanja samo na sebe i svoj njuh. Ona, kojoj su kćeri bile kamenje o vratu, ona, koja im je zasolila duše, koja nije stigla da ih posmatra, voli i razume, jer je imala preča posla (da ih održi u životu, nahrani, obuče, ugreje, školuje) i koja je ta preča posla odlično obavila, jer su sve preživele i nisu morale da gladuju i uvek su bile izuzetno obučene (sve im je šila, a i same su umele da šiju) i bilo im je toplo i školovale su se i udale i rodile decu i zauzele udobna mesta i osvojile sigurnost koju su oduvek tražile…
E tada, naša nana je mogla je da zatvori krug, sa nama, unukama. Sve što nije mogla da pruži svojim ćerkama, davala je nama, spontano, strastveno, oduševljeno, na način koji ničim nije sputavao, uslovljavao i gušio. Nana nas je naučila slobodi, privela prirodi i uputila na unutrašnji život. Ona nas je uvek razumela, nikada nas ni zbog čega nije osuđivala i grdila, uvek nas je mudro savetovala i sa nama bila uvek iskrena, njoj smo poveravale sve što smo krile od svojih majki, soli naših duša. Volela je svoje ćerke nekako retroaktivno, kroz nas, kroz ulogu bake i davala je sve od sebe, na svoj vučji način, instiktivno, istinito i tačno kad treba.Nana nam je pokazala ne samo kako da rastemo na zasoljenom tlu, korov će se i sam snaći da poraste bilo gde, nego kako da ga odsolimo i nađubrimo. Slobodom, maštom, smehom, bezazlenošću, spontanošću, prihvatanjem, razumevanjem, opraštanjem…
Dijamantski kamen majčinstva preskočio je nasledni red, zaobišao naše majke i došao kod nas, preko nane. Zbog nje sam se radovala svojoj deci, želela ih i prizvala i neizmerno uživala u odrastanju – njihovom i svom. Čak sam razumela i šta znači ne spavati godinama. I kako surove rezone i odluke naslednog reda ljubavi mogu da transformišem i integrišem.
Godinama sam sanjala isti san – osuđena sam na smrt i nemam pojma zašto. Vode me na pogubljenje i ja se ne otimam i ne bunim, znam da zaslužujem smrt, ali ne znam zašto i vapim, molim i preklinjem da mi se kaže. Svi gledaju u mene prekorno i namršteno, kao da je moj greh prestrašan da se uopšte pomene, kao da traže od mene da se upristojim i mirno prihvatim svoju sudbinu. Duboko me uznemiravao taj san, svaki put, znala sam da je užasno važan. Meni je potrebno da razumem, ne mogu samo da prihvatim teret i da ga odnesem u grob, moram da znam zašto to radim. I najzad sam razumela. Ta je osuda na smrt namenjena mojoj majci na samom rođenju, san me je upućivao na nasleđe življenja u svetu koji te je u startu odbacio, bez objašnjenja. Samo zato jer postojiš i prekobrojan si. Dug je put od osude na smrt samo zato što postojiš, do nalaženja smisla života u samom postojanju. Do ljubavi za svoje privremeno postojanje kao takvo, samo zato što je dato, bez ikakvih dodatnih argumenata. Razumevanje je dar milosti na tom putu i zahvalna sam i ganuta. Red ljubavi nije poremećen, nema prekobrojnih, ljubav sve obuhvata, sve prihvata, sve razume i sve isceljuje.
Majko moja, soli moje duše, hvala ti, opraštam ti i volim te.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
