Čitam Marka Mansona, odnosno, njegov svetski bestseler nesrećno preveden kao “E, zabole me – suptilna umetnost življenja”, koja se u originalu zove “A Subtle Art of Not Giving a Fuck” i jeste nezgodno prevesti, jer biste morali da upotrebite reč na j. Ali o vibraciji stava “jebe mi se” nasuprot stavovima “baš me briga” ili “zabole me” već sam nekad pisala, sigurna sam. Ukratko, pojmovi brige i bola nose vibraciju brige i bola, a kad ti se za nešto jebe, znači da te stvarno ne angažuje i ne uvlači, ne ložiš se i ne primaš se – a i svakako bi radije imala seks, nego ulagala svoju energiju u stvari koje prosto odjebeš. Ili, ako ti se jebe za vibracije, umesto toga ubaciš “nesvesno” ili “podsvesno” da bi vam koncept bio prihvatljiv. Nema veze kako se nešto zove, bitno je da radi. I to je samo jedna od stvari koja je stvarno suštinski važna. Budizam ili budalizam – skroz je nebitno, ako ti pomaže da otkriješ šta je za tebe važno, da preispitaš svoje istine, odbaciš balast i dopreš do suštine.
Jer, da bi ti se jebalo za sve nevažno, nešto mora da ti bude baš važno, kaže Mark, ljubim ga u logiku. Ja obično kažem “ne primaj se na gluposti” i “samo istina”, što može da se kaže i ovako “primaj se samo na ono što je za tebe sto posto istinito i važno”.
Nema tako puno stvari u životu koje su mnogo važne. Ima ih u svakoj oblasti života, naravno, ali te oblasti nisu tako brojne – lični razvoj, karijera, partnerski odnosi, roditeljstvo, prijateljstvo, porodica. U stvari, jedino sam za lični razvoj sto posto sigurna, jer zapravo pokriva sve oblasti života i sve su u službi ličnog razvoja, učenja, integrisanja, mudrosti. To su valjda radili svi oni čučači po stubovima i ćutači po pećinama – odjebali su sve drugo, da bi se bavili sobom. Doduše, nisam sigurna koliko su uspeli da odjebu sopstveni ego, kad su se tako manijačno bavili sobom, ali neki su sigurno uspeli.
