Dragi dnevniče,
Jednostavno moram da podelim s tobom utiske iz sinoćnjeg živopisnog provoda.
Sedim tako ja juče, razmišljam kao i uvek o teškim temama, kada zvoni mobilni telefon. Tajči.
– E, mi za pola čuke u Munzetu, ‘oćemo u neku kafanicu. Znam da je suludo da te to pitam, ali – ‘oćeš sa nama?
– ‘Oću.
– ‘Oćeš?!
– Si.
– Otkud? Mislim, kul. Jel’ znaš neku dobru da ima živa svirka i ti radovi?
– Ja?
– Pa, otkud znam. Tvoj Zemun, možda znaš.
– Ja nemam pojma, ali znam ko zna. ‘Ću rezervišem nešto.
– Oket. Za pola čuke kod Pošte?
– Kod Madlenianuma?
– Može. Oket.
Eto mene za čuku vremena kod Madlenianuma. Jebiga, kasnim, oko mene pustoš. Samo prekoputa stoji jedan od onih “namunjenih” automobila. Kabriolet sa felnama kao za Formulu 1, tamnim staklima i sa fluorescentno svetlećim aplikacijama oko i ispod sebe. Jednom rečju, svadbarska šatra sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. Jebem li ga, ipak je to Munze. Kapiram da su popizdeli što kasnim i otišli. Uzimam mobilni da vidim gde su, kada se otvaraju vrata na suvozačevoj strani “barake” kroz koja izlazi Tajči.
– Kasniš, jebote, dva metra ispred kuće!
– Šta je ovo koji kurac?
– Ma opusti se… – pokazuje mi očima da se iskuliram – Ovo je Nemanjin drug Đole. Đole inače sedi na vozačkom mestu, Nemanja, Mara i Tijana sede pozadi.
– Kul.
– Ne hejtuj odmah.
– Izvinjavam se. Oduvek sam želeo upoznati nekog sa ovako zanimljivim vozil…
– Iskuliraj se.
– Oket.
U tom trenutku Đole izlazi iz kola.
– Đole.
– Amitz.
– Reče Tajči da ti znaš gde idemo.
– Pa kao, da. Ja znam.
– Pa gde?
– Pa tu gore, na vrh ulice.
– Jao brate, pa to je ona kafana u drvetu?
– Jao brate, tako nekako.
– Pa ne možemo tamo, jer tamo izlaze Piton i Macke sa Ćukovca.
– Jao brate, kako ta rečenica zvuči na srpskom?
– Pa, Piton i Macke sa Ćukovca.
– E pa da, za taj deo mi je potreban prevod.
– Ma nešto smo u lošim odnosima sa njima, brate.
– Pa kul.
– Ne možemo tamo.
– Pa kul.
– Čekaj da ipak proverim – vadi mobilni i zove nekog “brata” – E, brate. Znaš onu kafanu u drvetu gde smo bili? Jel tamo izlaze Piton i Macke sa Ćukovca? Ne, a? Sigurno? Okej. E, ipak možemo da idemo tamo.
– E pa kul.
– ‘Ajde nek’ se oni ubace pozadi malo, a ti sedi napred da ja…
– E, ma opušteno, ja ću pešaka, nije daleko.
– Ma ‘ajde bre, ima mesta.
– Ma samo vi pičite. Ja ću brzo…
U tom uleće Tajči u raspravu.
– Ulazi.
– ‘Si normalna, da me vidi neko…
– Ulazi i iskuliraj!
Stigli smo na mesto koje je klasična podrumčina pretvorena u “kafanicu”. Takvih kafanorupa po Zemunu ima više nego semafora. Unutra je sve retro-urban-džiber-jeftino-a-fensi (to je neki svesrpski stil). Već samo smeštanje tamo je nagovestilo raspad od večeri. Đole se nameštao u ćošak, uz konstantne opaske da oseća nelagodu, jer je moguće da to ipak dođu Piton i Macke sa Ćukovca. Njemu nije frka, nego mu glupo od glupe situacije kojoj bi mi ostali prisustvovali.
Posle dve medovače, Đole je zaboravio na Pitona i Macketa sa Ćukovca i bacio se na razgovor sa nekim kokoškama koje su sedele za astalom pored našeg. Tamo je inače bilo nekih pet osoba ženskog spola.
Iskreno, moj dnevniče, ja ne razumem kako to ljudi negde sredinom svojih dvadesetih godina postanu svojim lajfstajlom tetke i teče. Izgledaju ne kao da žive, već kao da dvaes’ godina rade na šalteru. U pošti. Na isplati peMzija.
Mislim, sve je to OK, one izgledaju manje-više pristojno. Ako izuzmemo kraće noge i pozamašne zadnjice koje spas traže u štiklama od 12 cm, one nisu toliki krševi, ali više izgledaju kao dobrodržeće tetke nego devojke ili mlade žene.
Dakle, u tome trenutku još nije počela živa svirka, sa mini linije ide Azra, Kazalište i slično. Pored nas kokošinjac, prekoputa nas neka ekipa “zajebanih” urban-džiber tipova. Vlasnik putujuće šatre je već popio pola flaše medovače. Astal pored nas prati u stopu.
Zatim kreće i živa svirka. Živu svirku obezbeđuje netalentovani orkestar. Orkestar je zapravo mrzovoljni duo gitare i harmonike, jer kontrabasista ima grip. Kreće neka muzika za koju su mi objasnili da je prava kafanska.
Kul.
Meni to malo znači. Razlikujem je od ostale muzičke zemljoradnje kao oni Matisa od Monea.
Astal pored nas prelazi u vođstvo što se alkoholisanja tiče. Dve tetke su već na stolicama. Jedna igra kao lutak na koncu. Prilazi im ekipa od prekoputa. Najmanji iz te ekipe savatava najveću iz ekipe tetaka. Žvalave se.
Đole dovlači orkestar za naš sto. Đole sa dve hiljadarke menja muzički pravac u neke još gore narodnjake – na opšte oduševljenje cele kafane.
Društvo za mojim stolom, svi osim Sevdah Đoleta, objašnjavaju mi da “to nije to” kada je muzika ovakva. Ovo što polupijani Đole sad naručuje, sad su kao neki nekul narodnjaci. Kao da pa ima razlike.
Što se mene tiče, Matis i Mone su i dalje na snazi. Pri tom ona dva netalentovana skupljača bakšiša sa instrumentima u ruci su učinili i onako jednoličnu muziku još dosadnijom.
Pijana tetka koja se žvalavila sa namrgođenim patuljkom sada se žvalavi sa njegovim drugarom. Nemam baš ništa protiv orgijanja, ali ovo izgleda debilno. Najblaže rečeno. Posle te scene ću biti prinudjen da apstiniram neko vreme.
Đole malo drema na stolu, malo naručuje neku “muziku”. Najpijanija tetka se sada žvalavi sa svojom drugaricom. Pa opet sa patuljkom. Njena drugarica se sada žvalavi sa trećim iz ekipe namrogđenih. One dve tetke još igraju na stolicama. U tom podrumu nema signala na mobilnom. Izlazim napolje da se nadišem vazduha i vidim šta ima na Fejsu. Puštam malo Mano Negre sa telefona, čisto da isperem uši. Pijana tetka izlazi napolje da se ispovraća. Kad je završila osmehnula mi se zavodljivo. Bedak.
Vraćam se u Sodomu, pijane i džiberi se žvalave liga sistemom (svako sa svakim). Kapiram da su pravoslavci i članovi grupa na fejsu “Patrijarh Pavle svetac” i “Sprečimo paradu pedera”.
Đole se u međuvremenu razbudio sa tri Guarane. Sada i on igra na stolici. Pada prva čaša. Sevdah, brate. I orgija pored. Pravoslavna tinejdžerska orgija, naravno.
Pijana što je povraćala na svežem vazduhu se pompezno vraća i sada igra još “jače”. Uz to i ide od jedne do druge osobe i ljubi se sa svakom od njih. Kafanica je sada već puna k’o oko. Muzika trešti, sve smrdi, muzika je stravična.
Već sam se isključio. Shvatam ponovo zašto sam autističan.
Đole je razbio sedmu čašu.
Na vratima se pojavlljuju dva tipa. Đole je u sekundi izgubio svu onu lepu alkoholnu boju.
Jasno ti je, moj dnevniče – Piton i Macke sa Ćukovca.
Piton, malecni, jedan od onih što započinju sve tuče, i Macke, kao od brega odvaljen, onaj što nastavlja sve te tuče. Uz pomoć ostatka čopora u kojem se kreću.
Kul.
Obliven znojem, Đole se pita kako su izvalili da je tu. Baš se pitam. Parkirao je svoju “šatru” ispred ulaza. Saša Matić bi izvalio da je tu. Onako u prolazu.
Đole odlazi do njih da se rasprave, ubrzo kreće sa njima gore van podruma i pokazuje nama da ostanemo tu. Muzika trešti, pijani se žvalave kao tinejdžeri. Prolazi neko vreme. Mi sedimo i gledamo se. Tajči me osuđuje pogledom. Suviše dobro poznaje moj zluradi osmeh. Posle par minuta, Đole, Piton i Macke sa Ćukovca silaze dole nasmejani.
Sedaju za naš sto.
– Ovo su moja braća Piton i Macke sa Ćukovca!
Piton i Macke sa Ćukovca klimaju glavom i okreću se muzici.
– Muzika! Sad svirate samo nama!
Kul.
Popeo sam se uz stepenice, samo da vidim šta ima na Fejsu. Usput sam zab’o jednu “črvenu” u harmoniku onom muzičkom teroristi. I ja sam čovek od krvi i mesa.
Zatim sa izašao i zaboravio da se vratim.
Preuzeto iz “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
