Soba je mirisala na crno vino i cigarete. Ništa neobično za početak jednog maja. Iz godine u godinu ponavljali smo ovaj ritual: malo izazova, malo istine, malo vina i malo dima. Popušio bi celu paklu i nastavio da udiše dim što je ispunio sobu.
Gledam ga, nikada mi nije izgledao lepše, privlačnije, mutnije. Vrti mi se u glavi od previše dima, da ne lažem, i previše vina. Naslonila sam glavu na ivicu kreveta i zatvorila oči da bih oterala vrtoglavicu. I misli mi se vrte, ne vredi. Otvaram oči i gotovo uplašeno udišem kratko, gledajući ga, na samo par centimetara, ispred sebe. Čujem kako mi srce lupa, i kao da nije dovoljno što mi se vrti od vina, sad i pulsira, od njega i blizine. Usne su mu pribijene uz moje. Ne opirem se. Prepuštam se dok mi šakama drži lice, ljubeći me, kao da su mu moje usne vazduh bez kojeg ne može da diše. Poljupci su mu oporog i gorkog ukusa, od vina i cigareta, i ne smeta mi.
Ne! – odguravam ga od sebe, i penjem se na krevet, dok se borim za vazduh.
Gledam ga, sad već uplašena, jer znam da ovo ne smem. On je moj najbolji prijatelj već godinama, moj najbolji prijatelj već godinu i po dana u vezi sa devojkom. Šta bih ja, uopšte, ovde tražila? Kao da ti muškarci i dečaci sa kojima sam bila nisu dovoljni, sada ću biti ljubavnica zauzetom muškarcu, sada ću biti ljubavnica najboljem prijatelju?
Medena, šta ti je?
Medena? Medena? Sad, još je najbolje da me zove Medena! Šta mi je?! Pa trenutno imam blagi slučaj nevrnog sloma! Postoji li uopšte blagi slučaj nervnog sloma? Naravno da skrećem sa teme. Sama sa sobom skrećem sa teme! Šta mi je?!
Ti si sa njom! Čoveče. Zauzet si, veren čovek! A ljubiš me nonšalantno. Tvoji su tu! Ja sam tu! Misliš li na mene uopšte!?
Hej, malena. Smiri se. Izvini, znam da je previše i da je ovo što sam uradio bilo nepromišljeno, ali toliko si prelepa. Medena. Lepa si, nisam mogao da odolim da te ne poljubim, mame me tvoje usne, a i video sam kako me gledaš. Uživaš gledajući me i gutaš me pogledom. Video sam.
A kako da te ne gutam pogledom?! Tvoje usne, pune i izgrižene, tvoj vrat i parfem, tvoje grudi. Tako želim da dodirnem svaki deo tebe, ali ti imaš nju!
Ne možeš to da mi pričaš. Molim te ćuti. Ja ovo ne mogu.
Gledaj, slušaj. Ona i ja, to, to je već prošlost i navika. Raskinuću sa njom. Sad hoću da uživam sa tobom. Ovo nije nešto novo, sad me je samo vino ohrabrilo i ti, tvoji, đavolski rogovi (uz vragolast osmeh me privlači sebi u krilo).
Baš tih dana dok sam bila kod njega, održavao se seoski vašar. Da, seoski vašar, sa ringišpilom, šatrom, pevaljkom, pečenjem i kupusom i jagodinskim pivom. Tad sam prvi put probala jagodinsko pivo, i nije mi se dopalo. Tad sam i prvi put, posle nekoliko godina, sela u ljuljašku ringišpila i držeći se sa njim za ruke vrtela u krug. Nije mi se vrtelo u glavi, i tako sam ponovo zavolela ringišpile. Smejali smo se, šetali, pili i veselili. Vašar u pravom smislu te reči. U međuvremenu smo našli klupu, gde smo sedeli zagrljeni i drvetom zaklonjeni od drugih ljudi. Tu sam mu prvi put rekla da ga volim. Koja glupost! Da stvar bude još gluplja, to sam stvarno i mislila.
Bila sam njegova, i nisam marila. Ceo svet je bio njegov i moj, bio naš. Dugo nisam marila.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
