RIP Firestarter, najčešći je – i najprikladniji mogući – naslovi tekstova koji odaju poštu zvezdi grupe The Prodigy, Keith Flint-u, koji je preminuo u 49-oj godini. Do ovog trenutka, svašta se već piše i objavljuje – od ironičnih komentara tipa “od čega li je umro”, preko toga da britanska policija njegovu smrt nije smatrala sumnjivom, do objave benda na zvaničnoj stranici na Instagramu, da se Kit ubio. Ok, javnost voli senzaciju, a Kit Flint je bio senzacija lično, pa neka se diže prašina, neka se priča i piše, analizira i zaključuje. Kao da je važno. Čoveka više nema, čovečanstvo je na gubitku. Moja deca ga neće videti na koncertu. Nisu bili dovoljno odrasli (a ni muzički opismenjeni) kad je Prodigy bio na Exitu, ali sad bi stajali u prvim redovima.
Imam potrebu da se javno i lično oprostim od čarobnjaka Flinta, iz mnogo razloga.
Prvo, bila sam 1995. na čuvenom koncertu u Pioniru, o kome su pisali da je promenio kulturnu scenu Srbije i slušala, gledala, upijala i proživljavala uživo, ono što smo pre toga otkrivali kao potpuno novu muziku, novi pank, novu pobunu, sofisticirano divljanje, koje još nije postalo mejnstrim. Došlo je iz UK, mora da bude avangarda. Sve vrhunsko je dolazilo iz UK, uključujući film i književnost – u mom društvu britanski humor je bio zakon, a u to vreme smo pričali kao vic anegdotu sa gostovanja “Letećeg cirkusa Montija Pajtona” u Americi. Legenda kaže da je Džon Kliz u nekom američkom klubu, držeći kriglu piva u ruci, rekao publici “američko pivo je kao seks u čamcu – jebeno blizu vodi”…
Pa, The Prodigy su kao ova anegdota, samo sasvim drugačiji. Zablistali su na nebu muzičke avangarde kao Sunce – jebeno blizu pakla.
Drugo, Prodigy su na mojoj play-listi za kanalisanje stresa. Za seks. Za duvku. Za sećanje na dobra, stara vremena. Za edukaciju omladine. Za inspiraciju. Izgleda da su na svakoj mojoj play-listi.
Treće, slušala sam ih (kao i neku drugu najbolju muziku, kao i neke druge najkulije i najavangardnije kulturne sadržaje) sa momkom koji je bio ljubav mog života. Da, zajedno smo išli na taj koncert. Jeste, gutali smo neke eksere. On je ostao ljubav mog života i to što nije postao otac moje dece ne umanjuje dragocenost svih sadržaja koje smo podelili i koji su i danas zakon, kult, avangarda, elita. Tja. Tada je to bilo obično, a sada, u vreme rijalitija izgleda kao da smo živeli ne samo u drugoj Srbiji, nego na drugoj planeti. Nije isključeno da jesmo.
Četvrto – sinoć smo moj sin i ja slušali Prodigy – i Firestarer pored ostalog i neke remikse – i ja sam slušala njegove komentare i zapažanja i diskutovali smo, onako u širinu i dubinu, filozofski. Toliko me obuzeo taj razgovor, da sam se tek na kraju setila da mu kažem da sam ih slušala uživo, pre više od 20 godina. A onda smo malo spekulisali o tome koliko sam godina imala ja tada i koliko li oni, članovi benda, imaju godina. Rekoh, tu smo negde, oni su matori, kao i ja.
Moje opraštanje je počelo još sinoć, dok Kitova smrt još nije otkrivena i obelodanjena.
Šta da vam kažem, mali je ovo Univerzum. I svi smo povezani na bezbroj sirovih i suptilnih načina, višestrukim neraskidivim i neuništivim vezama. Život im ništa ne može, a ne može im ni smrt. U mojoj porodici, Prodigy je prenet dalje, kao baklja svih onih najboljih, najekstremnijih, najspecifičnijih, najavangardnijih sadržaja, koje sam konzumirala sa mojom najvećom ljubavlju. Dala sam najbolje od sebe i kroz sebe, ne hvalim se, istina je.
Nije baš da žurim da se pridružim Kitu i ostalim pokojnicima koje obožavam preko granica prostora i vremena, ali kad pogledam napred, vidim baklju, onu koja razgoni sive oblake rijaliti realnosti. Neka gori.
Rip Firestarter, živeo firestarter.
Izvor fotografija: instagram.com/theprodigyofficial
Aleksina Đorđević
