Prisustvovala sam jednoj raspravi između sedmogodišnjeg dečaka i njegove mame. On je silno želeo da dobije mobilni telefon i izneo je svoje razloge. Ona je, premišljajući se, odbila njegovu želju uz jasne argumente, za njega, ipak, neprihvatljive. Stala sam i zapitala se – pa, ko je tu u pravu?
Detinjstvo, najlepši i najbezbrižniji period u našim životima. Napolju sve vrvi od dečje graje, a ja nestrpljivo čekam da izjurim iz kuće i zatim se satima ne vraćam. U trenutku kada mi roditelji doviknu sa prozora da dođem i da je bilo dosta za danas, molim ih za još pet minuta. Svaki dan bio je zanimljiv, ispunjen. Mama je, doduše, uvek imala pune ruke posla zbog pranja mojih ukaljanih stvari, jer ništa nije bilo slađe od valjanja u travi i pravljenja ručka od blata. Ponekad bi me grdila kada bih sveže opranu i ispeglanu haljinicu nakon tri sata pretvorila u katastrofu, ali nisam marila. Upravo su te sitnice činile moj život, bila sam srećna i bezbrižna, ni sama ne znajući koliko.
Setim se tako svog detinjstva, pa onda zastanem i pogledam kako deca danas provode vreme. Veći deo njih uveliko ima mobilne telefone i profil na Facebook-u. Provode sate ispred kompjutera. Ne kažem da mi nismo gledali televiziju i igrali raznorazne igrice, ali ipak smo takvim stvarima pridavali manji značaj.
Onda se zapitam da li je moguće zaustaviti invaziju tehnike među dečjom populacijom i vratiti ih na igrališta? Kako uopšte početi, jer ipak je sve već otišlo predaleko. Dolazi do sučeljavanja mišljenja među generacijama. Stvara se nekakav lavirint između roditelja i dece, jer ne možeš detetu zabraniti ono što njegovi vršnjaci rade. Ne želiš da se oseća ugroženim i bude meta ismevanja. Često kažem – ja kada budem imala svoje dete, neću mu dozvoliti da gleda ove nebulozne crtaće, neće vreme provoditi na internetu, mobilni telefon će dobiti tek kada mu zaista bude potreban. Međutim, šta time postižem? Pa ne mogu detetu uskratiti nešto što je glavna tema razgovora i interesovanja svakog njegovog druga i drugarice, zarad želje da proživi detinjstvo kakvo sam ja imala. Svesna sam toga da crtaći uz kakve sam ja odrastala ne mogu da se porede sa ovim današnjim, kao i da nisam imala mobilni telefon sve do polovine osnovne škole. Ipak, ne mogu zbog toga svoje dete isključiti iz tokova današnjice. Kad bolje razmislim, ko zna šta će sve postojati i za čime će klinci tako strasno žudeti kada bude došlo vreme da se ja ostvarim u ulozi roditelja.
Ovo je problem koji postoji od kad je sveta i veka. Moje bake i deke tako nisu imale ni fiksni telefon, ni televizor, a kamoli kompjuter i mobilni. Stoga su mojim roditeljima zanovetali kako previše vremena provode ispred televizora i slično. Za njih je, verovatno, besmisleno i to što sam ja dobila telefon u petom razredu osnovne škole.
Činjenica je da dolazi doba tehnologije. Kako vreme prolazi, sve više postajemo komandovana i kompjuterska bića, robovi raznoraznih uređaja bez kojih, sa druge strane, ne bismo mogli – ali kako su naši preci mogli? No, to je već neka druga tema, u koju ne bih zalazila.
Dakle, ono što shvatam jeste da pored celokupne teškoće koju roditeljska uloga nosi, postoji još jedna velika dilema. Da li se prepustiti novom vremenu i detetu priuštiti ono što mu zaista, po našoj proceni, nije potrebno, ili se voditi nekim svojim principima? Da li ga ostaviti uskraćenog za sve ono što čini današnjicu, pustiti malo srce da pati i silno želi, zarad sopstvenog uverenja? Nažalost, nisam sigurna, ali iskreno verujem da ću saznati kada za to dođe vreme.
Kristina Bijelić studira Fakultet za kulturu i medije. Obožava Njujork, putovanja, smeh do suza. Veoma je pozitivna osoba, veliki sanjar i nostalgičar. Smatra da lude avanture i nezaboravni trenuci provedeni sa dragim osobama čine život. Moto: Believe in your dreams!
