“Sada je ništa. Nema nikoga da o njemu mislim. Niko mi se ne sviđa. Jednostavno, sve su priče nekako gotove. Tačnije, sve sam ih izgleda najzad završila”, kaže moja omiljena hodajuća kontradiktornost. Devojka koja nikada nije u vezi, ali nikada nije ni sama.
“Čudno mi je, uvek je tu bio neko. Poslednjih godina bar. Uvek. Bar da mislim o njemu. Danas sam shvatila da nemam više nikoga. Pomislih da sam se zbunila, ali ne, ipak nema nikoga. Baš je čudno. Ti bar znaš, oduvek si uz mene. Bila je ona velika ljubav, pa velika tuga, pa manja ljubav, pa još par ljubavica, pa malo nervoze, pa povratak velike ljubavi, pa malo manja tuga, pa ono, šta god to bilo, pa skoro nimalo tuge. Hahaha, izgleda da sam se izveštila. Znam za koga ćeš me pitati sad. Videli smo se pre nekoliko dana. Ništa. Znam, znam, rekla si mi da se neće dobro završiti. Ali bilo je tako zanimljivo, znaš da nisam mogla da odolim.”
Uvek je stvarala odnose koje niko nije mogao da definiše, a svi su uvek hteli. Ako nije izazov, onda nije ni vredno truda
Znam da nije. Ona nikada nije mogla da odoli tim igricama. Opasnim “vezama” ili šta god je to bilo. Misterijama koje je morala da rešava. A mislim da je najviše uživala u onima koje nije uspevala da reši. Stvarala je odnose koje niko nije mogao da definiše, a svi su uvek hteli. Volela je da bude na nesigurnom tlu. Da istražuje svaki korak. S tim što je najčešće u njega stupala žmureći, nadajući se… Pa, ne najboljem. Ali bar nečemu zanimljivom, uzbudljivom.
“Samo nek nije dosadno!” Koliko li sam puta to čula. Kao da je to bio moto njenog života. Ne ni “samo da nije loše”, ili bar “samo nek je lako, dobro, sigurno…” Uf, sigurno! Nikad vam neće priznati, ali to je reč koju nikako ne voli. Sigurno za nju znači isto što i dosadno, predvidivo… A ona u tome ne zna da pliva. Pokušavala je bezbroj puta, zaista jeste, ali ne može, nije za sigurno stvorena. Možda to nikada neće priznati pa će vam reći da se varate, da ona želi da sa jednim bar bude sigurno, jednostavno… Ali oni koji samo to nude pored nje ne opstaju. Ne mogu da održe tempo njenog hoda, razmišljanja, ideja… Ne mogu da shvate njen hronični višak slobode.
“Bilo je čudno, moram ti priznati. Ne toliko davno htela sam sve sa njim. I ova naša igra postala mi je preteška. Možda i preopasna. Mislim da sam počela da ga vidim u pravom svetlu. Zabava. Blud. Wild and free. To je on. A meni to više nije bilo ni dovoljno ni zanimljivo.”
Možda je ponekad u rasulu, možda ide glavom kroz zid i dosta greši, ali odlikuje je jedno, za šta bih ja ubila, a to je da ume da bude bolno iskrena prema sebi. Zaljubljenost njoj samo na kratko uspeva da zamagli vid. Volela je, ali je isto tako i znala da zastane i vidi mane i vrline, i svoje i njegove. I kako stvari stoje. Veoma dobro zna ko je, i koliko vredi. Samo se ne zavarava.
“Kako li ćeš sada, izgleda da nećemo imati materijala da pretresamo moj ljubavni život neko vreme. A i red je, malo da se odmorim. Pa ko zna, možda i da se smirim.”
Nasmejem se u sebi, jer znam da ona može da se primiri, ali nikada smiri. Najbolja je kada je neuhvatljiva. A za materijal za naše trač partije ne bojim se. Naići će neko ubrzo. Jer ona mora nečim da se zanima.
“Samo nek nije dosadno.”
Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti?”
