Dve hiljade osme godine sam slagala majku gore nego ikad. Nisam slagala samo nju, slagala sam profesorku sa kojom sam išla na more, slagala sam bivšeg momka, slagala sam par drugarica, ukrala iz tatinog novčanika 2,000 dinara, kupila nove sandale i krenula u Crnu Goru.
Kad nešto želiš toliko snažno, ništa i niko ne može da ti poremeti plan, ni to što si se vratio sa desetodnevnog putovanja samo pet sati pre polaska autobusom na novo putovanje, ni to što nemaš ama baš nijednu čistu stvar u koferu, ni to što si kažnjen doživotno pa se bodeš prstom u oko punih šest dana da bi izazvao suze ispred roditelja koji treba da potpišu saglasnost, ni to što kasnije dobiješ infekciju tog oka, ni to što treba deset dana da se snalaziš gde ćeš da spavaš, jer je jedini uslov da pođeš bio taj da platiš punu cenu letovanja, a da nemaš mesto u hotelu. Ništa to nije bitno. Sve možeš kad želiš. I kad konačno čuješ paljenje i podrhtavanje motora ispod sedišta u najsmrdljivijem autobusu na celom svetu, počne panika, grč u želucu, poskočiš, zadrhtiš, trgneš se, sklopiš oči i preslišaš se poslednji put da li si sve poneo, jer natrag više nema. Pasoš? Tu je. Novčanik? Tu je. Plava haljina, novi ruž, omiljene cipele? Tu su. I kada se šoferova noga konačno odvoji od kvačila, udahneš duboko, zamisliš njega, nasmeješ se, stomak zatreperi, izdahneš, utoneš u sedište i sve se smiri. Uspeo si.
Romansa na korak od mora
Skoro mi je jedna devojčica rekla da bi volela da može da putuje kroz vreme. U prvom momentu sam se zapitala šta bi to ona mogla da želi da promeni u svojoj prošlosti, a onda mi je rekla kako jedva čeka da počne da nosi štikle i da se šminka. Nasmejala sam se. Zaboravila sam kako je to bilo kada sam ja kao mala želela da što pre odrastem i da su mi svi govorili da je detinjstvo nešto najlepše i da uživam u svakom njegovom danu, jer čim porastem želeću da se vratim tu gde sam u tom trenutku bila. Pokušala sam to da joj objasnim, ali nije mi verovala. Nisam ni ja verovala tada.
Za mene vremeplov postoji. Na neki način. Sve udarne momente koji su mi se desili u životu pratila je muzika. I već prvi taktovi pesme me bacaju u taj period i za trenutak sve jasno vidim. Mogu da osetim mirise i okolne zvuke, nekad čak i dodir. Ali ono što je najbitnije i najlepše, za delić sekunde me preplavi isto osećanje koje sam tada nosila u sebi. A svako bi voleo da vreme može da se vrati unazad. Da bi promenio nešto. Sprečio grešku. Prećutao reč. A ja… ja ležim i putujem. U 2008. godinu. U njegov zagrljaj. U njegov pogled. U taj najslađi osećaj zaljubljenosti, ludačke zaljubljenosti. Zažmurim, pustim pesmu i eto me. Tamo sam. Mirišu mi usne na njegov parfem, a koža na losion sa šljokicama. Kapljica znoja mi klizi niz list, on drži jednu ruku na mom kolenu, drugom čašu viskija. Nazdravljamo. Gomila ljudi je oko nas, a ja čujem samo tu pesmu i lupanje svog srca. Smišljam kako da mu kažem da sam luda za njim… Ne. Nemam hrabrosti. Ali vidim mu u očima. Shvatio je i sam.
Marija Lozančić je studentkinja novinarstva, koja se povremeno transformiše u glumicu ponekad u domaćicu, ponekad u pustolova, a ni oblik pijanice i boema joj nije stran. Kao najveći zaljubljenik u život, svet i prirodu, san joj je da sa svojim autom koji trenutno nema, potroši sav novac, koji takođe nema, na obilazak celog sveta.
