Slučajno sam te srela, upoznala i zavolela. Želim da ostaneš zauvek kraj mene, s tobom sam potpuna, s tobom se menjam na bolje, s tobom sam drugačija i sviđam se sebi, nova ja pored tebe…
Upoznali smo se sasvim slučajno, na mestu gde se ne nalaze srodne duše, na mestu punom gluposti, na mestu na koje dolaze dokoni, da ispune prazninu u vremenu, okreću se na ruletu u potrazi za sebi sličnima…
Počelo je sasvim bezazleno, bez ikakve nade da će se pretvoriti u bliskost koju ljudi ostvaruju godinama, mi smo je osetili nakon jednog razgovora, i otad postao si moj razlog za osmeh, nešto čemu se uvek vraćam, nešto zbog čega sam nasmejana.
Moja virtuelna ljubav, primorac sa najlepšim trepavicama koje sam ikada videla i osmehom koji razoružava.
Onda sam te upoznala, na taj korak smo se odlučili oboje, sa strepnjom.
Kada sam te prvi put ugledala pred sobom, shvatila sam da si ti ono što sam tražila, tebi putujem u snovima, moji snovi su konačno dobili lice i ime.
Čudno je, ti si odrastao pored mora, dete Jadrana, sa mirisom slane vode u kosi i na prelepim peščanim plažama…
Mesto gde planina ljubi more...
Ja na moru nikad bila nisam, ono je večiti predmet mojih želja i snova, ja sam dete odraslo okruženo planinama, primorana na česte selidbe, odvojena od rodnog kraja a zatim i zemlje, ptica selica koja se konačno negde skrasila, daleko od rodne grude.
Tih par dana koje smo proveli zajedno spadaju u najlepše dane mog života.
Onda opet rastanak, opet nam kontakt zavisi od dobre konekcije, i čekam dan kad ću zaspati i buditi se kraj tebe.
Budim se pre svitanja, i posmatram te kako spavaš.
U snu, tvoje lice je lice dečaka, taj dečak me osvojio i bespovratno vezao ljubavlju.
Odjednom, kao da si svestan mog pogleda, okrećeš se, grliš me čvrsto i izgovaraš moje ime, jedno volim te i srca koja kucaju kao jedno.
Sanjam da si pored mene, daleko smo, ali ti si uvek tu, u mojoj si glavi i ne želim da to ikad prestane.
Ti si mi u mislima, ti si mi u snovima...
Budim se sa tvojim imenom na usnama i u san odlazim sa tobom u mislima. Čuvam te od ružnih misli i obeshrabrujućih reči ljudi koji ne razumeju način na koji smo povezani.
Čekam dan kad ću moći da budem kraj tebe stalno, kad god poželim da te zagrlim, dan kad će mi jutra počinjati sa osmehom i pogledom na tebe, a ne sa čežnjom…
Prava ljubav, teško je da je pronađeš, ali kad je nađeš, osećaj je nezamenljiv i sve se menja iz korena, ali nabolje, čitav tvoj život konačno dobija smisao.
Volim te, đetiću…
Jovana Sotirov “Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti i teško će ti to ona priznati. Ma, i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.”
