Prethodni tekst iz serijala “Ruralne mačke” možete pročitati ovde.
S namerom dođoh u veliki grad i za sobom ostavih svoje rodno mesto…
I ubeđivaše me da treba da budem intelektualac i akademski građanin, te me nateraše da upišem fakultet.
Gomila dignutih noseva koje žuljaju naočari za vid raznih oblika. Kose neuredne, bubuljice mestimične, stare farmerke i dlakave ruke!
Skupila sam svoje male lakovane čizmice ispod stolice i sagla glavu da ne primete moje našminkano lice. Ipak, primetili su uljeza u amfiteatru nabijenom intelektom.
Prstom su upirali u mene, ne skrivajući gađenje prema mojim počupanim obrvama, ofarbanoj kosi i čak izdepiliranim ekstremitetima.
Ona nije intelektualac, ona je seljanka koja ne zna da debatuje, pomisliše. Svoj antitalenat za filozofiju i svoje nepoznavanje antičkih pisaca, sakrila je iza debelog sloja pudera.
Pobegla sam u mračni ćošak amfiteatra gde je nekoliko pari dugih trepavica pozdravilo moj dolazak.
– Dobro došla, ruralna mačko, priključi se našem klanu, mahale su nalakiranim noktima.
– Zašto nas toliko ne vole?
– Ne podnose nas! Moraćemo naporno da radimo da bismo dostigle njihov nivo. Oni su intelektualci, znaš. Mi, mi smo niža klasa.
Jedan par okruglih očiju koji se nagledao romantičnih serija u kome pripadnik više klase na kraju uvek oženi siroticu, predložio je:
– A šta ako se neki kolega intelektualac zaljubi u neku od nas? Onda će biti pozivana na žurke u čast Aristotela i učlaniće je u debatni klub?
Šuškali su tanani glasići podržavajući ovu ideju. Od sutra, bacamo se u lov na kolegu!
Šta da obučem? Mamin sako, kosa vezana, farmerke široke, ravne čizme… Šminka, ne… Dobro, malo grožđane masti. To je to!
Posle šest meseci odlazaka u čitaonicu, primetio me je. Popili smo kafu u obližnjem kafiću i, naravno, radi rodne ravnopravnosti, platili smo po pola.
Viđali smo se dva meseca, a onda me je konačno poljubio! Bila sam presrećna, drugarice ruralke već su merkale njegove drugare u tatinim odelima, a onda je ubrzo došlo do razgovora o seksu.
Veoma brzo čak. Pola godine sam krila Sofi Kinselu (Sophie Kinsella) u omotu Burdijeove (Pierre Bourdieu) knjige da bi me primetio, dva meseca mu je trebalo da me poljubi, a sad posle dva dana hoće seks?!
Ipak, lep je, a pre svega, pripadnik intelektualne, urbane grupe…
Isterao je mamu, tatu, sestru, brata i babu iz malenog stana na periferiji grada, pustio neki stari rok i navalio na mene.
Hemija među nama svetlela je u mraku malog stana, a meni su uši gorele od zaljubljenosti i uzbuđenja.
Ljubio me je strasno i skidao odeću, a ruke su mu klizile po mom telu, dok sam ga ja oponašala.
– Čekaj, je li sve u redu?
– Ma jeste, polako, malo mu treba vremena, nastavi ti samo.
Pola sata kasnije…
– Hoćeš da prekinemo, pa da probamo neki drugi put?
– Ne znam šta mu je, to mi se nikad nije desilo, aj samo malo mi pomozi, sad će on.
Sat vremena kasnije…
– Jebao me i faks i čitaonica i Burdije i mamin sako sa naramenicama i rodna ravnopravnost i debatni klub i Aristotel, ma sve me jebalo, ali ti prijatelju, očigledno, i da hoćeš, ne možeš!
Sledeći dan grupa ruralnih mačkica štiklama je remetila zvuk listanja skripata u amfiteatru. Nosevi intelektualaca dizali su se do plafona.
Smeškale su se zadovoljno, jer su znale da su nosevi jedina stvar koja im se diže.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.