I nova priča je tu
Zovem se Pero Rašić, imam šesnaest godina i idem u ekonomsku školu. Ne pijem, ne pušim i svako jutro radim trbušnjake. Volim da slušam hip-hop, ali na žurkama uvek svi slušaju narodnjake, pa sam i ja naučio sve novokomponovane hitove da se ne bih blamirao.
Večeras idem na rođendan kod drugarice iz odeljenja. Ona je najlepše biće koje postoji na ovom svetu – garantujem! Ima dugu crnu kosu, savršene, zelene oči i mala roze usta ispod prćastog nosa. A tek kako miriše!
Stojim u ćošku već sat vremena. Muziku pušta neki DJ, stariji lik, napucan, na koga su se sve ribe popalile. Za to se nisam pripremio, uz to tek ne znam kako da igram.
Drugari su me ispalili. Borko vežba matiš za kontrolni koji imamo tek u ponedeljak, a Dejan je dobio proliv od nervoze. Ja sam, ipak, odlučio da idem zbog Anđeline, a i već sam spremio i dao poslednje pare za poklon. Prelepo izgleda večeras. Još me nije primetila.
Došao je neki lik koji mi je dao da probam nekakav koktel. Inače ne pijem, ali ovo je prvi čovek koji mi se obratio te večeri. Realno, smorio sam se, a i Anđelina nije skidala pogled sa Luke koji nije skidao ruke s nje.
Sve je počelo da mi se muti. Odjednom, počeo sam da igram ako se igrom mogu nazvati moji neartikulisani pokreti. Svi su se smejali, a dok sam ja provalio da se smeju meni – već je bilo kasno.
“Pero!”, primetila me je. “Pa došao si, nisam te videla, izvini, velika je gužva, pa dok se pozdravim sa svima – znaš kako je.” Nisam znao kako je. Za svoj rođendan pozovem Borka i Dejana na tortu, a potom igramo igrice. Ipak, klimao sam glavom kao da razumem sve te muke oko organizacije rođendana.
Napumpala je usne! Nisu više bile male i roze i nisu mi se svidele. Njoj se nije svideo moj poklon. Nasmejala se kiselo i rekla mi je da je sladak, a onda mi je pokazala nekakav nakit od kristala – zaboravio sam od kojih. To joj je Luka kupio.
Vratila se i sela za Lukin separe. Ubrzo su počeli da se ljube. Onda su negde otišli. On se vratio nasmejan i hvalio se drugovima.
Ona se vratila sa razmazanom šminkom, brisala je usta rukom i legla je u separe. Zaspala je. Haljina joj se podigla i videle su joj se gaće. Luka je već igrao sa drugom devojkom.
Na putu do kuće počeo sam da plačem. Potom sam čuo da me neko doziva: “Dečko, dečko!”. Četiri zgodne devojke, teturale su se i išle su ka meni.
“Ćao, prijatelju, pomozi nam, reši nas muka. Ja sam Rada. Kaži ti meni da ili ne?“
Ništa nisam kapirao, ali sam, ipak, rekao da.
“Da, a? Čekaj, ova plava devojka, vidi je – kaži ti ko je za nju bolji Dragan ili Miodrag?“
Dragan, rekao sam.
“Jao Dragan, pa prelepo. Jao Smiljka, poljubi malog, kako je pametan, pa rekao ti je Dragan. A Miloš ili Žika?“
Rekao sam Žika.
“A ova devojka što sedi tamo kod kontejnera. Jel’ za nju bolji Bla Bla ili Blaaa?“
Bla bla.
Crnka me je grlila i govorila mi da sam šećer. Plavuša je snimala situaciju i smejala se. Jedna je sedela kod kontejnera, a ova što me je ispitivala smrdela je na alkohol.
Pitala me je da li se drogiram i rekla mi je kako bi trebalo da idem u teretanu i da jedem plazmu. Pitale su me za ime kako bi me našle na Facebooku i pričale su o tome kako ću ja za tri godine da postanem šmeker.
Zgrozio sam se. Devojke su bile starije od mene. Izdaleka lepo izgledaju. Hiljade misli i osećanja su me progonili. Pred očima mi je bila Anđelina, onako kontuzovana i polugola u separeu. Sve devojke su mi odjednom delovale tako jadno, odvratno i prljavo.
Pobegao sam od ove četiri ludače i otišao kući. Te večeri zgadile su mi se devojke.
Prethodne tekstove iz serijala “Ruralne mačke” možete pročitati ovde.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog espresa u maloj šolji, bez mleka. Smeje se i kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako je ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dozvolite joj da priča.
