Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
– Molim te zovi Gorana da nam donese neke krpice, ali najnovije što ima, da se ne blamiramo. Dobila sam poziv za reviju godine i moramo da idemo. Znači, da se ne vidi da su kopije i da se dobro slikaju. I molim da te ne budu štrokave kao prošli put kad je ostala puderčina od one pevaljke što ju je probala pa ostavila.
– Šta ćeš da obuješ? Ja moram basom da idem, nemam goriva.
– Ma neke stabilne sandale, idem i ja prevozom. Vidimo se u centru u devet.
Blic je obasjavao nasmejana lica mladih devojaka koje su zasenile sve prisutne. Ćaskale su i smešile se samo ženama da ih sutra ne bi ogovarale po novinama, a i muškarci su i onako gej.
Revija je bila odlična, ali malo ko je na to obraćao pažnju. Gledalo se ko je kako i sa kim došao, u kom redu sedi i na šta liči. Poznati su se rvali oko mesta u prvom redu, zahtevali stolicu više i psovali ljude koji vode decu na revije i onda bezveze zauzimaju dragocena sedišta.
– Uzmi piće kad je za džabe i idemo dole na koktel posle. I smeškaj se, molim te, evo opet nas neko slika.
– Važi, samo moram posle da uzmem kišobran.
– Kakav kišobran?
– Pa došla sam prevozom, alo, a bacila sam poslednje pare na frizuru. Naravno da sam ponela kišobran. Ali pošto je nikakav uštekala sam ga u bašti ovog kafića ispred, u cveće neko sam ga gurnula, valjda ga niko nije uzeo.
– Ti si mentol! Pa, idiote, da me slika neko kako s tobom po žardinjeri iskopavam kišobran. Zaboravi. Idemo sad pravo dole na piće. Posle kad se svi raziđu pa traži kišobran.
Ubrzo je stigao poziv za izlazak. Veče je bilo prijatno, kokteli na prazan stomak podigli su atmosferu i bilo bi žalosno prekinuti kad je najlepše. A i morale su da se pojave, posebno kad su pozvane. Tako je to kad si starleta. Tvoj posao je da izgledaš i da se pojavljuješ. Preskočiš li neku priliku, lako će te zameniti mlađe, lepše…
– Nemam pare, šta ne shvataš u toj rečenici?!
– Rekla sam ti, doći će po nas. Sedimo malo, ispoštujemo događaj i idemo kući. Imaš jutarnji u pola pet. Taman.
Pljušti kiša. Bosim nogama preskaču bare u potrazi za skrovištem. Prevoz kasni. Nemaju kud nego da čekaju. Pekara! Bravo! Taman će pojesti nešto na brzinu i zagrejati se malo dok ne pošalju kola po njih.
Dva je već. Parfemom kamufliraju miris žu-žua koji im se uvukao u kosu. Limuzina je stigla. Separe čeka.
U klubu su ih svi ispratili pogledom. Javljali su im se i poznanici i fanovi, a neki su ih i zaustavljali da se slikaju. Kada su konačno sele u separe, navalile su na flašu šampanjca koja je stigla. Ako ni zbog čega drugog, valja se zagrejati pre nego što po kiši krenu kući oskudno obučene.
… Dva sata kasnije, mnogo slika, priče o iskustvu o boravku u rijalitijima i popijenih čaša pića, kisle su na stanici sa tašnama iznad glave…
U autobusu su se smenjivali osmesi, kijanje i zevanje.
Znale su da će sutradan po modnim blogovima ocenjivati njihov stajling, koji je ovoga puta bio sjajan. Imale su sreću da je Goran upravo došao iz Italije sa novim krpicama. Pisaće se o tome kako su se u popularnom klubu sinoć provodile sa fudbalerima. Na Facebooku će lajkovati njihove slike, a na Twitteru komentarisati kako su glupe i jadne. I sve je to okej. Tako treba da bude. Jedino tako će dobiti poziv za izlazak i sledećeg vikenda.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.
