Den je veoma ponosan na svoje nasleđe i na svoju sposobnost da ga sačuva i unapredi: “Kako otkrivam stare šupe i štale, shvatam da mogu da koristim istu vrstu drveta kao moj pradeda pre sto godina”. Zapravo, to je ponekad ista drvena građa, iz porušenih šupa i građevina koje su pravili njegov deda i pradeda, a ta “reciklaža” materijala je ne samo čin savremene svesti o prirodi, nego i način da se oda počast slavnoj prošlosti, da se staro ugradi u novo i spoji na maštovit, praktičan i istovremeno dirljiv način. “Mislim da je to poštovanje zanata i zanatlija iz prošlosti i za drvo koje koristim da napravim svoje kolibe. Ne možete da zamislite kakav je to osećaj, kad razgradite neku staru šupu – prosto osećate taj napor koji je uložen u njenu izgradnju i potrebu da iskažete poštovanje starom majstoru – svaka od tih građevina je umetničko delo”, oduševljeno govori Den, stavljajući vrednost svojih predaka iznad sopstvenog umeća, koje kao da skromno služi jedino veličanju plemenitog materijala i porodične umešnosti.
