Kad stalno vodite računa o svačijim osećanjima (prijatelji, porodica, kolege, usputni prolaznici), nastojite svakog da razumete i razmišljate o svačijim motivima, radije nego da ga odmah osudite, kad se radije povučete, nego da se sukobite, ili kad u sukob uđete kao glas zdravog razuma koji rešava sukobe, pronalazi optimalna rešenja i zdrave kompromise, dešava se jedna nevidljiva stvar – svi vas uzimaju zdravo za gotovo. Smatraju da vas poznaju i da mogu da računaju na vas u svakom trenutku, obraćaju vam se ne samo kad imaju neki problem, nego kad god nešto misle, pa hoće da testiraju svoje mišljenje, uzimaju vas za gurua, mentora, savetnika i sigurni su da ćete vi njihova mišljenja pažljivo razmotriti i dati im istinita i korisna uputstva i to na način koji mogu da prihvate, koji ih neće uvrediti i povrediti. Svi računaju da ćete sa njima biti nežni, otvoreni, posvećeni i zainteresovani.
Kao da svi misle da su veoma važan deo vašeg života i zauzvrat nastoje da vam ispune život svojom sve većom važnošću.
Znate šta se onda dešava, kad vama počne nešto da se dešava? Kad više nemate strpljenja i pažnje za deljenje, nego vam sve treba samo za vas? Kad uživate i pronalazite sebe u nečemu što je inače tipično za vas, jer su to stvari i dešavanja koja su vas oduvek inspirisala i oživljavala?
Svi polude.
