Ne sviđa im se kako se vi zabavljate, u čemu uživate i kako provodite svoje vreme (niste uvek na čiviluku, niste uvek skoncentrisani, niste uvek spremni da vas uzjašu i da ih nosite galopom, kilometrima, uživajući u zajedničkom jahanju, neometeni svešću da ste vi konj u toj poziciji). Ne sviđa im se kako razgovarate sa njima (kontrirate im i zabole vas za bol njihovog ega, servirate im kratke i ubodne istine, bez zamotavanja u vatice i mašnice, ili ih naprosto izbegavate i ćutite). Ne sviđa im se što ne delite svoju privatnost sa njima (šta se dešava sa tobom, čujete dvesta puta dnevno, a tačno znate da niko od onih koji pitaju ne žele stvarno da znaju odgovor) jer svi podrazumevaju da kako oni vama sručuju sve svoje sadržaje bez zadrške, tako i vi njima treba sve da kažete. Vređa ih kad otkriju nešto što im niste prijavili (pa to nismo znali, pa nisi ništa rekla, pa šta to dođavola, znači?!) I gledaju vas besno i povređeno, kao da ste ih izdali.
Čime ste ih izdali?
Svojim izborima, koji se njih uopšte ne tiču, ili time što ih niste obavestili o svojim izborima koji se njih uopšte ne tiču, samo zato što ste znali da će vas osuditi bez trenutka razmišljanja (a možda čak i posle dubokog promišljanja, a možda čak i onda kad odluče da nemaju pravo da vas osuđuju)? Da li ih više boli to što vi bolje poznajete njih, nego oni vas? Ili to što u takvim situacijama, u kojima im kratko, oštro, istinito i ubodno kažete da odjebu u skokovima, postaje jasno da vi znate koliko su oni posesivni, razmaženi, malograđani, pa i gore od toga, a da ih ipak sve vreme volite i tolerišete – dok ne dođe trenutak da se zauzmete za sebe i naložite im da odjebu.
Otkrijete da ste zarobljenik svoje širokogrudosti, dubokoumnosti i mnogoboštva. I da morate žestoko da izritate sve oko sebe, jer će vas inače, u svojoj sebičnosti i posesivnosti rastrgnuti na komade – svakome ste izgleda uzeli nešto što misli da mu pripada, kad ste se povukli u sebe, posvetili sebi i kad više nemate nikome ništa da date – osim sebi.
