Postoje dani za stvaranje i dani za razaranje, zato su sve velike biblioteke pune duhova. Ponekad, dok hodate između polica sa knjigama možete gotovo osetiti blag dodir u kosi. Verovatno pripada nekom davno preminulom pesniku. Poezija, prva od svih umetnosti, zasigurno je, u žrtvenom smislu, najskuplje plaćena umetnička disciplina od pamtiveka. Broju skončalih u bedi, bolu, lancima, izgnanstvu, ne nazire se kraj. Pesnici su često bili dežurni na spisku onih koji će biti, kao i sve samoubice, sahranjivani bez opela. Potom slede slikari, drugi na listi najrizičnijih zanimanja u umetnosti. Možda zbog one čuvene latinske izreke da je svaka slika, zapravo, nema pesma. Poput napuštene morske kuće sa navučenim noćnim zavesama i nameštajem prekrivenim belim plahtama.
Nije istina da danas nema pravih pesnika. Istina je, da su se povukli pred unosnom trgovinom slovima, ostavljajući dovoljno prostora pobednicima.
Savremeni pisci i moderne poete “oplemenjeni” tehnikom, mogu pisati i paralelno obavljati još nekoliko poslova. Mogu se probijati kroz prašumu i počinjati novu rečenicu, mogu tipkati iz podmornice ili aviona, onako, bez uživljavanja, što bi deca rekla. Ko zaista želi, zasigurno će lako savladati ovu zanosno-ispraznu veštinu. Njihovi prsti često lete preko tastature brže od njihovih misli. Žure na tezgu ili u knjižarski izlog. Na tržištu skribomanije, sve ima rok, kao i u svakoj drugoj trgovačkoj oblasti.
Prava informacija može pomoći i da ozdravite od opake bolesti, a kamoli kod objavljivljanja knjige i dobijanja uglednog književnog priznanja. Morate biti blagovremeno upućeni. U test opšte kulture uvrstite i informacije o seksualnom, zavičajnom i političkom opredeljenju književnih komisija.
Može li se živeti od pisanja? To je verovatno najnemudrije pitanje postavljeno pesniku ili proznom, autentičnom stvaraocu. Dođe im često da vam odgovore prvu skandaloznu stvar koja im padne na pamet. Ovo je jedno od onih pitanja koje novinari ne treba da postavljaju autorima koji se nisu, poput pobednika, popeli čitalačkoj publici na glavu kroz televizijske ekrane, gde s dubokom borom na čelu kampuju, čekajući da marketinške agencije proslede direktan prenos njihovog praznoslovlja u galaktičke dimenzije. Prekrojite pitanje o tome da li se može živeti od pisanja u zaključak kada razgovarate sa umetnicima koji su odoleli kolektivnoj egomaniji. Oni ne žive od pisanja. Oni žive da bi pisali.
Pesnik je sam na pustoj obali. Cena je plaćena
Dok napuštate halu Sajma knjiga trčeći ka svežem vazduhu sa diktafonom koji gori od ostrašćenih stavova, dopustite da reči jedne prave pesnikinje odjeknu što glasnije u gradskom prevozu, kada su već morale biti svedene, stišane na šapat tamo gde im je bilo mesto. Tako malo slova moralo je biti sakriveno da ne sruše onoliko štandova punih obimnih, šarenih ljubavnih ili erotskih romana, o kojima oni koji su ih napisali ne znaju šta da vam kažu. Obično, kad izgovore napamet naučen tekst, nemaju pojma o čemu se radi u onome što su potpisali. Pustite što glasnije reči pesme: “Ljubav uvijek iskopa neki pas”, pesnikinje Olje Savičević Ivančević.
Jednom sam se ipak uspjela zaljubiti
Pričala je žena na palubi neznancima
Toliko me jako volio
da mi je izbio dušu
da mi je izvadio oči
i dah i zube
i odnio ih doma
svojoj pravoj djevojci.
Zakopaj ovo u najtajnije dvorište,
ono na kojem ćemo podizati kuće i djecu
zakopaj ovo u najtajnije dvorište
spasi me.
Ali ljubav uvijek iskopa neki pas.
Nemojte žaliti pesnike i pisce poetske proze, jer ne znate šta su iskusili u uzbudljivom umetničkom univerzumu. Plaćeni i uspešni prodavci magle, veoma često ostanu uskraćeni za bogat unutrašnji doživljaj i senzacije od kojih se može živeti samo na hlebu i vodi do kraja života. Možda nema lovorika za autentično stvaralaštvo, ali ima čudesnih putovanja u ličnu bajku, ma koliko ona koštala kada venama pesnika poteče mastilo umesto krvi i ne ostane ništa iza objavljene knjige, osim mraka na hodnicima i usnulog dečjeg daha.
Izvor fotografija: victorbauer.com
