Svako ima svoje "gorivo" od kojeg najlepše propeva
Fakultet života, njeno veličanstvo kafana! Uprkos ovom hladnom vremenu, izašli smo na ulicu i pitali vas šta pijete i koje pesme najviše naručujete u ovom svetom zdanju.
Kada željno iščekujete subotu i provod sa drugaricama, pored dobre muzike neizostavan “detalj” jeste i flaša ukusnog pića. Naš izbor pada na bocu viskija i dobar house zvuk. Verovanje da u Srba nema provoda bez folk melosa čista je zabluda. Zagrevanje uz frekvencije omiljenog radija, piće od žitarica i iskreni osmesi formula su našeg dobrog provoda. Živeli! (Marina, 26)
Pijem litar-litar i imam divne drugare koji samo dosipaju čim se čaša isprazni, a kao pravi lokalpatriota naručujem “Fijaker stari” i “U tem Somboru”. (Tihana, 23)
Kad rešim jednom u 200 godina da idem u kafanu, prvo obezbedim iskusnu ekipu, koja ne naručuje pelinkovac, pet buteljki crnog i po tri velika točena piva dok ne utvrdi jelovnik: kiseo kupus i lebac prepečen na roštilju, sa domaćim sirom i ljutom papričicom – za aperitiv. Krilca sa roštilja, ćevapi i bela vešalica uz vince i vruća proja sa još domaćeg sira, kiselog kupusa i papričica uz pivo. Mogu i pihtije. Obujem ravno da ne padam kad se teturam do kuće i čiste gaće, ako ipak padnem, pa završim u hitnoj. Onda popijem tri kuvana vina dok ekipa udara po “voziću” i doziva konduktera da dolije i napijem se kao pička, a njima ništa. Kondicija je to. (Aleksandra, 40)
Ono što isključivo pijem u kafani jeste špricer. Nije kafanisanje bez špricera. Monotonija se prekine kojom medovačom, dunjicom ili malinicom. Apsolutno uvek moraju da se pevaju “Ivanova korita” Merime Njegomir, onda “Veseljak” Ane Bekute i, naravno, sve od Tome Zdravkovića. (Tanja, 22)
Rakija, najbolja je rakija. Ništa lepše nego sesti za sto sa kariranim stolnjakom, dok iza sebe čujes pesmu “Još ovu noć”. Nigde u Srbiji nije kao u dobroj kafani, gde svaka pesma ima dušu, i jeste da smo svi ultra pijani, ali sve je tako naše. E, da, kada me rakija ne radi, obično uzmem votku, a tu je i vino, usput naiđe i vinjak. Mada, rakija je rakija. (Nevena, 21)
Obično počinjem uz rakiju ili dve, u cilju odmrzavanja i zagrevanja organizma za ono što sledi. Zatim, litre belog vina, pa na astal. Naravno, uz pesme kao što su “Kafana je moja sudbina” i “I tebe sam sit kafano”. Zatim presečem nekim Miroslavom Ilićem i merak je zagarantovan. (Teofilo, 23)
Uf, nisam dugo, dugo bio u kafani, ali…Viljamovka ili žuta osa, može i dunja. Pesme? “Luckasta si ti”, “Neznanka”, “Na jesen ženiću te ja”, “Čaše od kristala”… Tomine stvari. (Željko, 34)
Ugrijem se votkom zamućenom sokom od ananasa, a pred kraj kao sokić pijem bambus i baš mi je fino, kao u popularnoj cajki! Nema bolje kafanske pjesme za naručivanje od Harisova “Muštuluka”, ima mi posebno značenje i snagu koja me tjera da onako nedamski razbijem čašu iza leđa. (Lili, 23)
Najčešće pijem medovaču i malinu (ako imaju). Standardno belo vince. Pivo samo ako sam došla da budem fer prema društvu, pa da ne pijem baš vodu. Naručujem uvek iste pesme: Harisove “Muštuluk” i “Traži, traži”, i “Moja si” od Legendi. (Milica, 22)
Pije se kajsija, uz repertoar Tome Zdravkovića predvođen pesmom “Svirajte noćas samo za nju”, znači, doktorat iz kafanskog života. (Rade, 27)
U kafani ljuštim isključivo rakiju, a od pesama naručujem zavičajne, kao što su “Požurite konji moji”, “Mujo kuje konja po mjesecu” ili “U Stambolu na Bosforu”, kao i druge hitove Himza Polovine, Safeta Isovića i Zekerije Džedžića. (Omer, 37)
Kada hoću da potonem u trans, dunja ili Jack Daniels, ako želim “pripit” efekat, Tuborg ili Heineken! (Milica, 26)
Kafana je za mene poput crkve, dakle, moram je posetiti barem jednom nedeljno da bih okajao svoje grehe. Uvertira za lepo alkoholisanje uvek je kajsija. Posle prelazim na belo vino, ili roze, zavisi od toga da li je leto ili zima. Od pesama uvek naručujem repertoar Zvonka Bogdana, konkretno “U tem Somboru” i “Kada padne prvi sneg”, a kada sam u baš-baš euforiji, naručujem zvaničnu himnu svoje porodice “Ima jedan kućerak u Sremu”. Tada nastupa opšti haos i neretko završavam na stolu sa kaišem oko vrata. (Ištvan, 26)
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama, ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
