Kada volite prvi put, mislite da je to jedina, prava i poslednja ljubav. Kada volite drugi put, znate da ćete voleti ponovo. Kada sam volela prvi put bila sam sigurna da je to ljubav mog života – neobuzdana, ogromna, bezuslovna, najveća, zauvek dovoljna i večna. Kada je ta ljubav prestala, više me je povredilo saznanje da takva ljubav može da nestane, od samog saznanja da je nestala. Usledilo je razočaranje, zašto smo u jednom trenutku dve puzle koje čine savršeni sklop, a kasnije dve puzle koje su delovi različitih slika?
Zavolela sam ponovo. Jako, snažno, bezobzirno, nepromišljeno, verno, celovito, neverovatno. Želim da ljubim samo jedne usne, želim samo jedne ruke na sebi, želim samo jedan osmeh da izmamim, osmeh koji će me buditi, osmeh koji će me umiriti pre zajedničkog sna, osmeh koji će me utišati u bezbrižnom zagrljaju, osmeh koji će me svaki put podsetiti koliko mi znači. Zapitala sam se: da li je ljubav samo osećanje koje menja lik i oblik? Godinama volite jednu osobu, onda godinama volite drugu, na neki sasvim drugi način, sa sasvim drugim obeležjima koje čine vaš odnos, ali u osnovi to je ista ona ljubav.
Spremna sam da ponovo prihvatam sve ono što inače ne bih, bez obzira što je on za mene skup svega onog što nikada nisam mogla da zamislim pored sebe. Kao što sam i ja za njega sve ono što nije mogao da zamisli kraj sebe. Međusobno smo se prihvatili, dozvolili jedno drugom da pokaže čitav svoj svet i baš takvog kakav jeste da ga prisvoji i razume. Shvatam to kada pristane da ide sa mnom na nedelju mode ili dok iskašljavam gorak dim u mraku njegove sobe dok mi se pogled muti. Gledamo jedno drugo mutnim, crvenim očima, valjamo se po zgužvanoj posteljini, vučem ga za gornji rub majice jer sam bespomoćna bez njegovih usana, bez njegove glave na mom ramenu. Ovo je mnogo više od samog prihvatanja. Ovo je prilagođavanje, menjanje. Ovo je ”Samo sa tobom bih uradio/uradila neke stvari u životu”.
Njegove ruke mi stiskaju bokove, ne želi da me pusti, ne može da me pusti, a znam – već je jednom ovako voleo. Nisam prestala da verujem u ljubav, prestala sam da verujem u večnu ljubav. To me zbunjuje, plaši. I onda sam to mislila, i sad to mislim dok me privija se uz sebe: ”Ne želim nikada da prestanem da ga volim.” I mrzim, ponovo mrzim, sve te životne okolnosti i promene koje razdvajaju dvoje ljudi i gase osećanja.
Hajde da zarobimo ljubav
Znate kako izgledaju dvoje ljudi sa okrnjenim srcima? Istrošeni su od velike ljubavi koja je iza njih, u strahu su da pokažu i kažu osećanja, u strahu da se drže za ruke, u strahu da ostanu jedno bez drugog, da opet ostanu bez onog kog vole. Kada naiđe potencijalna opasnost, problem, jedan se povlači predvidevši ponovni bol, odlazi, beži, gura ovog drugog od sebe. Neverovatno je ponekad šta se sve krije ispod našeg prividnog dostojanstva i ogromne želje da sačuvamo sebe. Ko je još sačuvao sebe dok je voleo?
Sumnja izgradi nevidljivi dom između nas. Tu su faze kada ste sami u noći i zbog prošlosti prestajete da verujete u sadašnjost i u to da mu je stalo do vas. Opet agonija, bežanje, pusti me, ali ipak me ne ostavljaj. Potrebno je da ostane budan do 5 ujutru kako bi nazvao i rekao da će doći po vas da vas vozi na železničku stanicu jer bez obzira na svađu želi da vas vidi pre nego odete, potrebno je da kada u raspravi ustanovite da ne treba da se čujete neko vreme, da on ipak pošalje poruku kako je to nemoguće jer ne funkcioniše bez vas. Potreban je dokaz, dokaz da je ovo sada stvarno i jedino važno.
Vremenom uspete. Shvatila sam da je prošlost svuda oko nas, neuništivi deo nas. Ona je u igrici na njegovom telefonu koju je počeo da igra na nagovor bivše devojke, prošlost je u jastuku na kojem ležimo, a kog mi je poklonio moj bivši, prošlost je u njegovoj posteljini na dnu ormara sa njenim imenom, prošlost je na brojanici moje ruke koja mi je poklonjena na zajedničkom putovanju, otisnuta je u mirisu Cavalli parfema koji mi je poklonjen za rođendan, u njegovom psu kog je dobio od Nje, a danas ga nas dvoje šetamo… Tu je, svuda oko nas, a zadatak je bio prevazići je. I jesmo, teško, ponekad sa suzama u očima, satima ubeđujući jedno drugog da je to sve sad nevažno i da su to samo ostaci… Trebalo je naučiti živeti sa njom – sa prošlošću, pustiti je da bude tu kao sporedna uloga naše priče. I da, uspeli smo.
"We found love in a hopeless place"
Otkad znam za sebe bila sam s ljubavi na ti, sposobna da volim i da se potpuno prepustim. Ne lako zaljubljiva, ne poletna sa cveta na cvet, jer kad zavolim nekoga onda je to jedini cvet na kome želim da rastem, živim i razvijam se. Postala sam s ljubavi na Vi, jer mi je njena trajnost postala nedokučiva i nepoznata. Ne verujem joj više, želim da je zarobim u liku koji je pored mene, ne želim da je pustim da ponovo spakuje svoje kofere, ode i ostavi me samu, sve dok se ponovo ne vrati u liku nekog drugog i ponovo me uhvati nespremnu i bespomoćnu. Jer iako joj ja više ne verujem, ona veruje meni i u tome se ogleda njena moć nada mnom – zna da uvek sledim svoje srce.
Panično ga grlim. Milujem ga po kosi i ljubim ga po vratu.
“Ostani.
Ne idi.
Molim te.
Ovde je tvoje mesto, tu je tvoj dom”, govorim ljubavi u sebi, dok mi srce ubrzano lupa i izdaje me.
“Ti si mi dovoljna, nijedna pored tebe mi više nije potrebna.” On mi odgovara, kao da prisluškuje moje misli.
“Želim da tako bude uvek.” Govorim mu najtišim glasom, a najsnažnijom željom da tako i ostane.
Svi ostali su iza tebe. Pored tebe i ispred tebe ne postoji više niko.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
