To je bilo to. To je bio košmar. Samo sam bio budan. Dlanovi su bili natopljeni znojem, osećao sam se kao da u meni stanuje Vudi Alen, anksiozan i trebao mi je šamar da se trgnem. Niz vrat mi je cureo znoj i hladio mi leđa, skoro me pekao. Glasovi nisu prestajali da mantraju, kroz debele hodnike odzvanjali i pravili mi nenormalnu frku. Moj ceo život se sveo na redovne posete ovom mestu. Ovo je kraj, ovo je …
Trudničko odeljenje KBC “Dr Dragiše Mišovića”
Ulepljene, znojave, nervozne, maliciozne, debele, prelepe i odvratne u isto vreme, klatile su svojim izveštajima oponašajući lepeze, ufkajući, osuđujući, piljeći u mene. Kafka bi zamolio za izvinjenje i povukao se u toalet gde bi brisoguzom isekao vene. One pilje i osuđuju. Šta sam im ja ikad uradio?
– “Šta je, mislio si da ubodeš i zapališ? Kurac, brale!”
Nisam tako mislio, kunem vam se!
Provlačio sam se hodnicima oprezno, kao ranjeni gepard okružen nosorozima, nervoznim zbog prikradajuće oluje. Svakog časa tim ženama može da se dogodi da iz njih iscuri njihov minijaturni, kenjkavi i umazani klon, čiji krik odavde lomi čaše na drugim kontinentima. Razvijale su spontano ubilačke instinkte i vežbale pogledima uperenim na moje prestrašeno biće. To nije čudo, to je horor. I svima im se to dešavalo. Ali ne njoj. Mojoj lepoti. Mojoj dragoj ljubavi koja se nekim čudom otrgla uticaju. Ona se smeškala meni ali znao sam da bi mogla da mi slomi vrat kao grančicu zbog situacije u kojoj se nalazi, mojom krivicom. Nervozni osmesi budućih očeva nisu uspeli da me zavaraju. Svi su oni bili preplašeni ranjeni gepardi, niža vrsta predatora u odnosu na ove rođene ubice čiji talenat za asasinacije poče da se manifestuje u tim groznim, sterilnim hodnicima.
Za tim glavnim pultom sedele su tri sestre. Majka, Devica i Zanovetalo. Sve tri veštice, Mildred, Mordred, i Sintija. Mitološke trojke boginje. Zle toliko, da se i taj pojam plaši njih. Ostavljale su nas, buduće očeve, da čekamo satima, preplašeni i znojavi nismo smeli da zucnemo. Žene su nam bile jedini spas ali nismo im bili omiljeni prizori u toj situaciji. Njima je bilo gore, tim našim ženama. Toliko im je bilo gore, da su se stalno šetale levo, sedale desno, pele se iz čista mira uz neke stepenice, silazile opet i komandovale nam šta da radimo iako nije bilo nikakvog konkretnog posla. Strašno mi je bilo žao moje najveće ljubavi, dok sam je gledao kako se muči po toj vrućini, gde nije mogla da zapali cigaretu da odahne, gde su stolice u čekaonici te fabrike horora bile neudobne, gde je sparina nosila miris lekova i znoja, gde je pored odvratne ženske graje, sa nekakvog radija prigušeno prduckala makarena.
Bilo je žena bez pratnje. Bez ponosnih budućih očeva. Razmišljao sam o tome. Njih su žene odavno spakovale u police zamrzivača. Neki su krvarili u hotelskim sobama, zadavljeni klavirskom žicom. Te su bile najopasnije. Imale su taj, znaš – li – kako – sam – upokojila – dragog, pogled. Telo mi se streslo.
Visoki doktori su ćaskali spokojno sa vešticama, naslonjeni na pult, poluizuvenih klompi, gledajući nas očeve kao topovsko meso. Blagi maliciozni kez prosejavao je lica svakom od njih a nas su lica odavala, i znoj i drhtavica. Izgledalo je kao da će i nas odvesti u neke operacione sale i hirurški nam oduzeti ono malo ponosa što nam žene oduzeše na ovom bojnom polju gde strah provejava kao jutarnja pesma ptica puštena unazad sa magnetofonske trake, da prizove nečastivog.
Trgnuo sam se iznenada osetivši poznati dodir svoje drage ljubavi. Na trenutak me je taj dodir spustio u nekakav spokoj. Izgledala je prelepo. Videla je da sam preplašen i zagrlila me.
– “Idi da popušiš cigaretu, biću ovde.”
– “Neka, čekaću ovde, dobro je ovde.”
– “Nema zašto. Idi i popuši cigaretu.”
– “U redu.”
Bio je tu neki oslobađajući momenat, kao da sam bio pušten niz Nijagarine vodopade u gumenoj lopti u kojoj ne mogu biti povređen, preko sve te nevolje i oštrog stenja, gde mi nebo i životinje mašu.
Zdravo Nebo, zdravo žirafe, pozdrav savano, ja samo prolećem ovuda malo, lepo je.
Napolju je bilo nesnosno vruće. Vazduh kao da se preobrazio u vatu i uvlačio kroz kožu da poguši sve živo. Klupe na kružnom toku ispred ulaza u bolnicu krasili su znaci za zabranjeno pušenje. Rešio sam da se oglušim o zabranu i da ipak poslušam komandu svoje neprocenjive ljubavi, duše moje i sreće koju sam obožavao do besmisla i nazad. Ljudi koji su koračali pored mene, uglavnom očevi, prvo bi pogledali mene a onda znak za zabranjeno pušenje, zatim bi nesigurno palili cigarete i očima bespomoćno tražili moje, da bismo započeli konverzaciju. Nisam hteo da im dozvolim to. Osećao sam se kao kralj. Kao neko ko nešto zna više od svih i ko je želeo da to osećanje traje što duže. Hej, vi uplašeni stari odrpani jarčevi, gledajte kako se puši cigareta bez straha. Ha ha, utronjani plačljivi gubitniče. Pogledaj ovaj kolut dima, ha. Pućkao sam sve veće dimove da bih opravdao svoju veličinu, ali mi se od silnog dima grlo zatvorilo i postalo suvo pa sam počeo da iskašljavam dušu nemilice. Nekoliko ohrabrenih očeva se zakikotalo. Morao sam da pobegnem što dalje odatle, to su sve bili malograđani. Svi ste se vi usrali od svojih žena pa sad oštrite svoje kandže na meni, vi izgovori za očeve, vi niste dostojni jednog geparda kakav sam ja. Pravi pravcati carski gepard, tako sam se osećao. Besno sam se zaleteo sa klupe i sapleo o ivičnjak kružnog toka. Iz džepa sakoa mi je ispalo penkalo i sitnina, ali nisam se okrenuo da pokupim. Eto vam bednici. Penkalo jednog Milinkovića vredi hiljadu puta više nego sve vaše žene i deca ovog sveta, a ja vam ga ostavljam sa prezirom.
Nisam smeo daleko da odem, zbog moje ljubavi najveće u kosmosu, pa sam seo na klupu preko puta kružnog toka. Tako bi uostalom uradio i carski gepard. Povukao bi se i očistio šape u hladovini, na miru. Zgrada preko puta porodiljskog, bila je bolnica za stare ljude. Jedna stara niska ženica, teturala se kao tuljan ka klupi na kojoj sam maločas sedeo, gde su bili nitkovi i propalice, oko kojih se dim duvana sada viorio kao oko igrača pokera. Iz daljine mi je izgledalo kao da se pridružila njihovom neobaveznom čavrljanju, ali tu mi iluziju prekinu njen kažiprst koji je pokazivao znak za zabranjeno pušenje. Srce mi je tuklo ludački kao kad mi je draga moja sreća i neprekidna radost saopštila da ću postati otac.
Ubrzo potom, pojaviše se dva ogromna medicinska brata, koji vrtoglavom brzinom hitaše ka starici. Propalice i kabadahije pobacaše cigarete, ruke strpaše u džepove i gledajući u krošnje praviše se da je prizor lep. Ta šarada nije uverljivo izgledala ni meni, a kamoli školovanoj braći od medicine, koji brže bolje dohvatiše dvojicu od mangupa za kragne i počeše da ih drmusaju svom silinom. Starica je još uvek ljutito pokazivala na znak, a ja sam se zacenio od smeha. Strahovitom brzinom počeo sam da bežim odatle kad sam ugledao kažiprste uprte ka meni, pa čak i staricu koja mi je nešto dovikivala i dalje pokazujući znak za zabranu pušenja, i dva medicinska brata kako brzim korakom smanjuju destinaciju od kružnog toka do moje klupe.
Jedan izrazito mali kiosk iza bolničkog kruga, gde sam kupio viršle, bio mi je utočište. Pojeo sam dve sa senfom i naručio još dve. Jogurt mi je klizio niz grlo i oporavljao organizam od vrućine koja mi je pekla vrat i pretvarala ga u neusoljen roštilj. Pogledao sam na sat i shvatio da je prošlo deset minuta od frke, pa sam rešio da se vratim do bolnice. Provirio sam sa rampe i video da nema nikoga oko kružnog toka, i sigurnim korakom obnovljene gepardske snage krenuo u odeljenje.
Ali očajanje se vratilo. Neuspešno klimatizovani hodnici i dalje su bili poprišta vriske, beskonačne zvonjave telefona na koji se veštice nisu javljale iz prkosa, zvukova brojnih fascikli koje su služile umesto lepeza i užurbanih doktorki sa fiksiranim osmesima koje su tutnjale kao mali monsuni i ravnodušno prolazile pored svih nas što verujemo u čudo rođenja. Malo mi je bilo potrebno da me strah ophrva, i da vrisnem kao novorođenče ali su moje oči uvežbano našle svoju mirnu luku. Tu je sedela. Uspravljena i ponosna. Podjednako nezainteresovana za sve njih kao i veštice, njena mirna luka sam bio ja. Samo što je kod mene tutnjala oluja ispod grudnog koša. Prejeo sam se bio viršli a bilo je i mnogo senfa. Nasmešila mi se sa radošću u očima od koje mi se svet prevrnuo na plafon. Dangube i licemeri su me gledali sa mržnjom u očima, jedan je čak imao otisak nečijeg dlana preko lica. Seo sam pored svoje boginje i zagrlio je kao malo dete.
– “Jeo si?”
– “Viršle.”
– “Osećaš se.”
– “Volim te.”
– “Kako je napolju?”
– “Bolje je ovde.”
– “Užasno mi je vruće.”
– “Brzo će sve da prođe.”
– “Uhhhhh…koliko ćemo još da čekamo?”
– “Evo, sad će to.”
Gledale su je žene bez pratnje. Mrzele su je. I mene. Mene su mrzeli i budući očevi. Tako je to kad si neustrašivi gepard. Mršava i iscrpljena medicinska sestra nas je prozvala. Ta je nešto radila, nije bila kao medicinski monsuni koji su pustošili volju iz čekaonice, defilujući kao na paradi, ne radeći ništa zapravo.
Srednjevekovne mučionice kako su nam ih prikazivali, nasledile su ginekološke ordinacije. Ipak, utešna reč-dve, mudra doktorka koja je izgledala kao da zna šta radi i njene izmučene sestre, postepeno su nam podizali raspoloženje. Nekoliko trenutaka pošto je doktorka zabila ultrazvučni dildo u površinu stomaka moje ljubljene sreće, začuli su se otkucaji srca našeg kenjkavog klona. Počeo sam da ne postojim od sreće.
“To je jedna zdrava devojčica…ups, možda niste hteli da znate koji je pol?” reče doktorka, ipak pomalo posramljeno.
Nasmejasmo se moja divota, jedini razlog za život i ja.
…
U taksiju je bilo vrelo, sa radija je ubijao voditelj moron predubokog glasa, kroz prozor se osećalo proleće i tiho nam se preko rukava uvlačilo u nozdrve dok smo se neprestano ljubili na svo nerazumevanje taksiste, i naši problemi i radosti i životi su tek počinjali.
Đorđe “Sky Wikluh” Miljenović kaže da je ljubav kao lepo golo žensko dupe. Fantastično izgleda, ali svi znamo šta krije to dupe. Jebala vas kafa!
