Ali, postoji i pogled koji plaši. Buljenje. Ono se ne dešava u grupi, ali umete da ga osetite i na leđima. I kad se okrenete i potražite izvor neprijatnog osećaja da vas neko gleda, otkrijete da vas neko gleda. Buljač ne sklanja pogled odmah, ali ako počnete vi da buljite u njega, prestaće. Dok se opet ne okrenete. Ne menja izraz lica, ne osmehuje se, ne treba mu ni ohrabrenje, niti će odustati zato što vi pokazujete negativnu reakciju.
A reakcija je strah. Nešto u nama ima nagon da postane nevidljivo, kad neko bulji u nas. Ne mora tip da izgleda poremećeno, niti opasno. Dovoljno je da usredsređeno bulji, pa da dobije etiketu psihopate u našem centru za uzbunu, koliko god da je sladak. Jer, neko normalan bi pocrnveneo, ustuknuo, nasmešio se, mahnuo, prišao.
Buljač ne. On samo gleda. A šta misli, to samo on zna. Ono što mi mislimo da on možda misli, uključuje neke scene iz horor filmova, sa tuš kabinom i rukom na prekidaču za svetlo, koju poklapa neka druga ruka…
Možda on gleda kroz nas, obuzet nekim svojim mislima i uopšte ne misli ništa što bi nas ugrozilo i zastrašilo. Možda je očaran našom lepotom, ili mu se čini da nas poznaje, pa gleda usredsređeno da bi se setio, a onda kad ga direktno pogledamo shvata da je verovatno pogrešio, ali toliko mu ličimo na nekoga, da nastavlja da bulji ne bi li odgonetnuo na koga.
A možda je psihopata. Ne znamo i ne želimo da saznamo, jer verujemo svom osećaju neprijatnosti, izloženosti i porivu da bežimo i sakrijemo se.
Aleksina Đorđević
