Dugo mi je trebalo da shvatim koliko mi nedostaješ. Tvoji dodiri zauvek uklesani u moju kožu spavali su zimskim snom već nekoliko nedelja. Onda sam se trgao iz sna jedne noći, sanjao sam tebe, i bio sam mokar od znoja, kao onda kada smo vodili ljubav, ludi od strasti i želje. Sanjao sam da si opet moja i da nisam otišao. Sanjao sam nas zagrljene i izmorene u onoj najlepšoj noći kada smo pokušavali da prikrijemo glasne uzdahe zadovoljstva u kući punoj ljudi.
Ti si želja iza koje druge želje nema
Mislio sam da će biti lako ostaviti te. Možda ne baš lako, ali svakako daleko podnošljivije. Nikada nisam verovao da ću se stalno sećati tvojih plavih očiju punih nade i tvoje kose rasute po mojim grudima, i isprepletanih tela u nekom zabačenom kutku meni nepoznatog grada. Sada bih plakao kao dete, ali nema smisla. Kada gaziš skoro tridesetu, za šta si me uvek zadirkivala, nije pristojno da plačeš zbog jedne žene. Posebno ne zbog jedne tako čudne kao što si ti.
Ne znam da li si znala, ali od kada sam te ugledao prvi put, u sobi punoj dima, kako upijaš dosadu grickajući masline i ispijajući votku koja ti očigledno nije prijala, imao sam samo jednu želju. Da svake noći moje nestašne ruke neobuzdano istražuju tvoje nago telo, dok spuštaš vlažne i meke poljupce svuda po meni. I najviše boli što sam negde usput zaboravio želju koja je mesecima ispunjavala svaku poru mog bića, čineći me, kao ništa do tada, istinski srećnim.
U jednom trenutku života sve je izgledalo tako beznadežno. Ti, ja, ti i ja zajedno. Bio sam umoran od truda, previše misli, od tvojih očekivanja. Mrzeo sam to što sam stalno čekao, što si ti čekala. Mrzeo sam što na drugom kraju sveta svakodnevno plačeš, mučeći oboje pitanjima na koja nisam umeo da ti dam odgovor. Uostalom, oduvek sam prezirao rastanke, i svaki tvoj zagrljaj za srećan put grozničavo me je delio napola. Istrošilo me je sve to, i činilo mi se da je pametnije nastaviti bez tebe. Ljubav jednostavno nije mogla da pobedi.
Hoću da znaš da te zaista nikada nisam lagao. Možda to zvuči smešno i naivno, ali veruj mi, nisam želeo da te razočaram. Kada sam obećao da ću uvek biti tu, ja sam to želeo, više od svega. Ko bi rekao da će biti toliko jebeno teško? Dok čitaš ove redove, sigurno se podrugljivo smeješ, i dalje me optužujući za laži, misleći da ne postoji opravdanje za moje postupke. Za grubost, ignorisanje, hladnu glavu i zaključano srce.
Znam da nije vreme, ali dozvoli mi, ipak, da kažem ponešto u svoju odbranu. Kada sam odlučio da te ostavim, tvrdoglavo sam zaboravio zašto sam te voleo, kao i sve naše časove u kojima sam slušao tvoj veseo smeh i poplavu reči, dok si se privijala uz mene, stavljajući večito hladne ruke u moje džepove pokušavajući da ih ugreješ. Zaboravio sam i one sitne gluposti koje su me beskrajno radovale, kako si preskakala po dva stepenika, slušala satima jednu te istu pesmu, ponekad pričala u snu… Samo sam tako, odbijajući činjenicu da te volim, umeo da proglasim kraj. Nikada se nećeš složiti sa mnom, ali za nas nije bilo perspektive.
Ni sada, kada mi fališ do kostiju, do bola, nisam siguran da sam pogrešio. Znaš šta me najviše boli? To što su u tebi čučali svi moji snovi, koje sam bestidno prodao za šaku stvarnosti, a ne garantujem da ne bih ponovo uradio isto. Gledam se u ogledalo, i pljujem svoj odraz, pljujem prokletog čoveka bez snage, bez hrabrosti i pitam se koga si to uopšte volela! Samo te molim da mi oprostiš. Za sve, a najviše što nisam umeo da te volim onako kako zaslužuješ.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
