Sećam se, te večeri sam nesvesno ispisujući slova njegovog imena po zamagljenom staklu, sklupčana sedela na dasci prozora i uzaludno pokušavala pronaći reči koje bi opisale kako se tačno osećam. Znala sam da ću ako dozvolim sebi da samo na minut opet pomislim na njega, isto bolno, shvatiti da mi i dalje znači. Bojim se, sručiće se tada na mene lavina uspomena i hiljade misli, a onda u istoj sekundi proraditi i onaj vulkan emocija koji sve ovo vreme uporno potiskujem u sebi.
I neka, častiću sebe. Ipak, nisam dugo.
Tužno je kada shvatiš da tek kada dobiješ ono što želiš imaš nešto što možeš izgubiti. Tako je nekako i bilo. Nekada je bio moje sve. Svaka misao i reč, svaka rečenica, i prosta i proširena. Znala sam da nalazim slova njegovog imena i u slučajnim natpisima na ulici i u stihovima najlepših pesama. A danas, danas mi je od svega toga ostalo samo ono, pomalo surovo. To zauvek, u koje sam nekada slepo verovala i beskrajna tišina da mi kaže sve ono što nikada nisam mogla glasno da izgovorim.
Nisam ga spominjala ni pred drugima. Nisam, jer sam i samu sebe lagala da mi je nebitan i da mi ne znači. Druge nisam mogla, jednostavno mi nije polazilo za rukom. A rekli su da me je promenio. To ni sama nisam znala. Ustvari, ja ništa nisam znala.
Ali eto, priznaću. Jeste.
A nije bio ni po čemu poseban. Baš ni po čemu. Bili su posebni trenuci provedeni s njim i oni u kojima mi je nedostajao. To ga je činilo posebnim i drugačijim od svih. Pa ipak, žao mi je što nikada nije razumeo maglu u mom pogledu onda kada u jednom treptaju oka treba da stane sve. Žao mi je što je o meni znao sve, a tako me malo imao. Najviše od svega mi je žao što nikada nije shvatio koliko mi je nedostajao onda kada nije bio tu, a kada sam ustvari najviše bila njegova.
Jednom ću možda zaboraviti koliko sam ga čekala i koliko sam mu se nadala. Sada ga se samo retko setim. Stvarno retko. Ponekad kada odlutam, kada zastanem u pola reči ili pola koraka ili kada iznemogla od sadašnjosti u mislima uplakana trčim u njegov zagrljaj. Samo tada. I neka, to radim iz dosade, ništa više.
Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”
