Velika veština je biti sada i ovde – biti potpuno prisutan mentalno i emotivno, tu gde se nalaziš fizički, biti fokusiran na trenutak koji se upravo dešava. Mnogo toga tokom dana obavljamo rutinski i naše misli lutaju, pažnja nam je površna i podeljena, naprosto nismo prisutni – ne kao da smo rasejani, ili odsutni, nego nismo dovoljno prisutni, jer ono što se dešava, ne zahteva našu punu prisutnost. Tako živimo, tako funkcionišemo, svi, svakodnevno. Zato pažnja i prisutnost u sadašnjem trenutku moramo da otkrivamo, osvešćujemo, vežbamo.
Savremen način života ne podstiče duhovnost, nego produktivnost i organizovanost. Od nas se zahteva da budemo organizovani, da imamo plan A i plan B, da obavljamo više stvari istovremeno, da mislimo o rokovima i ograničenjima, da žurimo, da budemo delotvorni i produktivni. Ipak, takav način života zahteva od nas stabilnost i sposobnost koncentracije, a ta sposobnost se stiče i unapređuje praktikovanjem boravka u sadašnjem trenutku. Da bismo razvili veštinu da sve hvatamo i rešavamo u letu, potrebno je da budemo uključeni – prisutni duhom tu gde se nalazimo telom. To znači, da kad nešto radimo, onda treba da radimo samo to, sa punom pažnjom. I to ne zvuči kao neko veliko otkriće, ali zaista jeste veliko umeće. Pokušajte.
Čim uhvatite sebe kako brinete zbog nečeg što može da se desi (a verovatno neće), kad počnete da u glavi razrađujete scenario za nešto što treba da se odigra sutra ili narednih dana, vratite se u sadašnji trenutak – obratite pažnju na ono što radite. Možda se tuširate, ili perete sudove, čitate (i ne znate šta ste pročitali), ili pokušavate da zaspite, a misli vam ne dozvoljavaju.
