Tretiranje seksa kao najstarijeg ljudskog odnosa, dominantnog motiva u istoriji umetnosti, popularnoj i trash kulturi, društvene uloge i bitne komponente ličnog identiteta neodvojivo je od proučavanja sado-mazohističkih odnosa. Jer, seksualni odnos je potencijalno sado-mazohistički donos. On to ne mora nužno da bude, ali to jeste jedan od vidova njegovog ispunjenja. Da li će se kretati u tom smeru isključivo zavisi od sklonosti, preciznije seksualnih uloga (karaktera ili identiteta) njegovih aktera. Jedno je sigurno. Sado-mazohizam, ukoliko se, naravno, izostave njegovi ekstremni tj. patoliški oblici, u krajnjoj liniji je pitanje dominacije. Reč je o poretku koji partneri uspostavljaju u svojoj postelji, u skladu sa ličnim željama i, naravno, doživljajem sopstvene seksualnosti. Činjenica je da u tome nema ništa devijantno, a često “igranje uloga”, čemu partneri pribegavaju kada žele da “osveže” svoj seksualni život, vrlo je blisko i, šta više, u sebi sadži seksualno stimulativni princip dominacije. On je poštar (lice u uniformi, što se na krajnjem nivou značenja “čita” kao autoritet, sila kojoj se mora povinovati, ne i usprotiviti), ona je devojčica koju njegov strogi nastup uzbuđuje (ženski princip, pokoravanje).
Bez obzira na napore savremenih teoretičara i feminističkih krugova da se domen seksualnosti “izbavi” od stereotipa, neki streotipi su zapravo istiniti, arhetipski princip prirode koji pulsira i živi u nama. Žene uživaju u ulozi “lolite”, njih nadahnjuju seksualne persone naivnih sobarica, devojčica koje se misle da li da “ipak pozovu tatu” ili da odu sa dečkom na sprat, u autoritarnom nastupu koji će korak po korak slamati, one vide mušku polnu moć. Muškarci, koji su svesni ženske seksualne dominacije (nezasitost žene stalan je motiv) maštaju o tome da je potpuno pokore, da ovladaju njome i nateraju je da se povinuje njihovim željama. Ono što se u sado-mazohističkim seksualnim rolama često previđa i zaboravlja jeste da oba učesnika u punoj meri uživaju u odabranim ulogama. Tamo gde samo jedan partner seks doživljava kao borbu i ako je to jedini način da on doživi uzbuđenje, obično se ne uspostavlja trajniji odnos. Jer, reč je o seksualnoj neusaglašenosti, tj. nesporazumu. Obično, tek kroz određeno vreme, kada se među partnerima uspostavi veća intimnost, oni zajedno otkrivaju potencijalne izvore uzbuđenja. Takozvane “prljave priče” deo su iste teme. Predrasuda je da ih samo muškarci obožavaju. Mnoge žene jako vole da verbalno “provere” šta “on” radi i kako se “oseća” u određenom trenutku seksualnog čina. To je, takođe, pitanje seksualne uigranosti partnera, njihove slobode da otvoreno nastupe i oslobode svoje “tamne misli”. A bez oslobođenja i najskrivenijih želja nema konačnog seksualnog ispunjenja.
Nezasitost žene stalan je motiv
Brutalnost, poniženje i uživanje
Kada se početkom devedesetih godina pojavio Madonin spot “Justify My Love”, MTV je u roku od 24 sata reagovala hitnom zabranom. Madona je tom prilikom, u sopstvenu odbranu, izjavila da je taj klip zamišljen kao “svetkovina seksa”. Američka teoretičarka popularne kulture Kamil Palja, koja je je otvoreno branila kontroverznu pevačicu, podsetila je da “Justify My Love” predstavlja sofisticiranu evropsku seksualnost kakvu nismo videli od doba velikih filmova iz pedesetih i šezdesetih godina, a čije su nezaboravne heroine bile Katrin Denev, Žana Moro i Dominik Sanda. Reč je o “potmulo strasnoj dramatičnoj predstavi koja izaziva jezu, a čiji su učesnici iznurena, androgina stvorenja, zarobljena u dekadentnom seksualnom podzemlju.” Hipnotičke slike ovog spota nadahnute su sado-mazohističkim filmovima kao što su “Noćni portir” Lilijane Kavani i “Sumrak bogova” Lukina Viskontija. To je, poentira Palja, izopačeni svet fotografa Helmuta Njutona i Roberta Mejpltropa, pun skrivenog značenja. Još kada se, pre albuma “Erotica” , pojavio spot “Express Yourself” u kojem se popularna pevačica pojavljuje sa okovom oko vrata i puzi po podu, čule su se osude da je pomenuti video doprineo degradaciji i ponižavanju žena. Madona za direktnog partnera bira sirovog, atletski građenog muškarca i time sve arhetipove vraća u igru. Jer, reč je o ekstremnom obliku muževnosti – sirovoj snazi i agresivnosti koja je imanentna muškoj prirodi i koja je, kao takva, uvek uzbuđivala žene.
Alfa mužjak je održao primat i u epohi kilave, kozmetikom zatrovane muškosti. Suvišno je i pogrešno govoriti da se u ovakvim prizorima radi isključivo o “brutalnosti” i “poniženju”. Izjaviti da scena u kojoj žena pije mleko iz posude za mačku, znači prvenstveno “degradaciju” značilo bi ukoniti, prosto eliminisati sav njen seksualni naboj. Tu nema mesta socijalnoj brizi, osudi i teoretisanju. To je poigravanje sa svesnim odabirom seksualnih uloga. Odabrali smo ove primere (i Madonu, između ostalog!) ne samo zato što su najpoznatiji, već i da bismo demistifikovali domen ženskih fantazija, koji, naravno, podrazumeva izuzetke. Muškarce, opet, nadahnjuju slike haremskih veleposednika, mogućnost da krevet dele sa mnogo žena koje će u svakom trenutku biti spremne na kompletnu predaju. Vezivanje kao čest vid seksualne igre nedvosmisleno ukazuje na potrebu da se u određenom trenutku uspostave poredak i dominacija, koji ne moraju biti definitivni i konačni. Kada razbacuje novčanice po podu i udara elegantnim, lakovanim bičem, Miki Rurki u filmu “Devet i po nedelja”, koji bolje od miliona studija i priručnika razotkriljuje carstvo seksualnosti i posebno veze seksa i emocija, traži od svoje partnerke (jedna od najboljih rola Kim Bejsinger) apsolutno predavanje. On ne pokušava da je natera da moli za seks, već da u njoj probudi želju da moli za istu stvar. Završetak scene pokazuje koliko je polje seksualnosti u stvari osetljivo i koliko granica između uživanja i ranjivosti može biti tanka. Između ostalog, navedeni primeri – a vrlo je važno istaći da istorija umetnosti nikada nije bila “imuna” na slične prizore, samo je stepen društvene tolerancije bio znatno manji – ilustruju činjenicu da sofisticirani prizori sado-mazohističkih relacija ne spadaju u domen čiste pornografije, u njenom najgrubljem, komercijalnom vidu.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
