Obožavam proleće. Kaputu sam rekla adio do sledeće zime, a i muškarci, kako su lepši u proleće, neopisivo. Hormoni u vazduhu, uzbuna.
Stižem na prolećnu kafu, grad je danas posebno lep, evo i njih, smeju se. Neki solo, a neki pod ruku. Drugarica prilazi sa dečkom, pozdravlja se, odlaze putem svojih snova, a mi solo se zavaljujemo u kafić, da se međusobno gledamo.
“Opet viđam toliko parova po gradu, ta ljubav mi je pre smetala, gušila me, oh, kako odrastam i sazrevam postaje mi neophodna. I ne mislim time na potrebu, šta ko vidi u tom mehanički odrađenom poslu. Ljubav je pokretač. Ali, ne mogu za sebe nikako da pronađem odgovarajući dlan, da me stegne kad zatreba.”
Da, slažem se. Prerasteš lažna osećanja, sad ti je nesvakidašnje nešto što nije bilo, i prosto poželiš, baš tako, poželiš nekog kraj sebe, ali za sve. Kao prijatelja, ljubavnika, kao dečka. Do sada smo možda rezonovale stvari drugačije, nije mi se toliko po mislima i svesti motala ova ljubav, bre, sada mi je relevantno to da pronađem tog nekog za sebe. Vi što se volite, nastavite, zavidim vam krajem ovog svog oka, delom srca i ponekom rečju, ali volite se i za nas koji tražimo, lutamo, ne bismo li pronašli taj dlan i to srce za nas.
Dok je čekate, naučite da uživate u svojoj samoći, jer je i ona nekad odlična stvar
Tačka dnevnog reda – ljubav. A i šta drugo da bude, to je najbolje, čovek je svoj kad je voljen, najlepši je i najsrećniji. Ljubav nije uvek bajkovita, ali pokreće. Pravi od vas borce, izbacuje kukavičluk u velikim dozama, zreliji ste. Sijate.
“Toliko je lepo videti zaljubljen par, evo danas se čak više uzimaju mladi nego oni na koje je red. Divno je to kada sa nekim imate nešto da podelite. Pitam se, kada je red na nas ostale? I ne, ne kukam, samo konstatujem da meni treba ljubav. To je najlepši osećaj na svetu, samo pored sebe imati nekog ko popunjava svaku vašu prazninu, zna šta mislite i kada vam nije do reči, nekog pred kim ne morate da se pretvarate. Znaš već o čemu ti pričam. Ona tvoja druga polovina, smisao tvoje.”
Da, draga, znam, ali ne možemo mi da utičemo na tok sudbine. Možda je ovo baš taj period kada je negde zapisano da bi sada trebalo da budemo same. Iz prikrajka posmatraš i čekaš ljubav. Ali nemoj preterano da žudiš. Opusti misli, ona će se sama od sebe pojaviti, kao žar kom nećeš moći da odoliš. Ne znam kako, ali znaćeš da je to to. Rodimo se svi da bismo pronašli onaj drugi deo nas koji nam fali, i tragaš, tragaš sve dok jednom ne dođeš do te osobe koja ti svojim osmehom ili pojavom dočara čitavu tvoju maštariju koja je tekla godinama. Ne želim da mislim suprotno tome. Okoreli sam optimista. Nisu tu potrebne neke radikalne promene, jednostavno dozvoliš životu da teče kuda treba, jednom će taj tok stati i zbog tebe, da bi u tvoj život ušao neko ko te je vredan.
Hoće.
Uopšte ne gubim nadu, nikome nije oduzeto pravo da voli i bude voljen, ali strpljenje je najbitnije.
Ignorisaću suprotna mišljenja, svi živimo i razmišljamo drugačije, ali smo skovani od slične ljubavi, koju tražimo, koja nas traži.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole
