Neki pomešani žanr je sigurno, neka horomedija, jer nema tu ničeg zabavnog i smešnog, a da istovremeno nije patetično i jezivo. Svi negde idu, svi se nešto spremaju, dogovaraju, smišljaju šta će da obuku, šta će da jedu i kako će super da se provedu sami sa partnerom, ili sa svojim društvom.
Samo babe sa mačkama ostaju same u kući za doček.
Mačke, hvala Bogu, imam, a i dovoljno sam matora, dakle, opušteno. Taj deo spada u komediju. Pre ponoći ću da otvorim komodu na kojoj stoji televizor, da razmestim kese koječega što stoje unutra i da ubacim ćebence, jer će mačke verovatno tu da se sakriju kad počne pucnjava, kad grunu petarde i zaprašte vatrometi. Jer tako se slavi – oni što se vesele, rade to van sebe. Ispaljuju, bacaju, odašilju. A mi što ostajemo unutar sebe, unutar sobe, možemo samo da mrzimo tu buku, i da je prigušimo što više možemo. Možda se i ja zavučem u tu komodu, to bi bilo novo iskustvo.
Mnoooogo sam Novih godina dočekala i pamtim ih nekoliko. Bilo je organizovanih dočeka u hotelima, sa pristojnom muzikom, čak sa valcerom posle ponoći. Bilo je kafanskih dočeka sa društvom, mnooogo privatnih žurki u raznim stanovima i raznim gradovima, uličnih dočeka i koncerata, radnih dočeka u radijskom studiju uživo, intimnih dočeka – samo nas dvoje i romantika, ili samo nas dvoje i smaranje, bilo je i ženskih dočeka, ali je uglavnom bilo nezamislivo da neko sedi sam u kući. Ako baš nemaš opciju, ili ti se izjalove planovi, onda neko dođe, pa sedi sa tobom – prijateljica, sestra, roditelji…
Jednom sam bila razdragano sama i taj doček pamtim, jer mi je bio jedan od lepših – izašla sam u šetnju malo pre ponoći i dok sam okretala krug oko keja, gledala sam vatromete jedno pola sata, neprekidno. Svuda, ali svuda oko mene su se na noćnom nebu rascvetavala raznobojna pršteća svetla i kapala odozgo, kao zvezdana kiša, a ja sam bila sama i ceo taj prizor je bio samo za mene.
