Mogu to opet, ako hoću. Ali verovatno neću. Ostaću sama u kući. Sa mačkama. Ako neko baš hoće da dođe da samuje sa mnom, prihvatam. Spremiću rusku salatu. Možda. Gledaću neki film, čitaću. Koristiću trenutke samoće u kojima ne moram da radim, da radim ono što hoću i da ne radim ono što neću. Možda ću potpuno da ignorišem Novu godinu, kao što sam ignorisala rođendan. Ono malo prisnih prijatelja sam odbila, kad su rekli da će oni svakako da svrate, a ja kako hoću. Rekla sam Ne, najjednostavnije, najbližima, kojima uopšte nije bilo pravo što se tako ponašam prema njihovoj želji da obeleže moj rođendan. Nisam osetila da sam sebična, prosto nisam imala šta da slavim. Možda kažem Ne i Novoj godini, ko je šiša. To je i tako samo broj na kalendaru. Godina u dekadi. Koja je na izmaku. Godina koja će već biti iza mene, dok kažeš “godina”. Samo što će više biti unutar mene, nego iza. U kostima, u krstima, u očima, u onome što vidim u ogledalu i osećam u stomaku. Samo se ređaju, te godine. I još treba da im ukazujem neku posebnu počast, brojeći ih.
Jelka mi stoji okićena, još od prošle godine. Pokušaji da otresem prašinu, a da je ne raskitim, nisu baš uspeli. Osećam se baš kao ta jelka – podnela sam stoički celu godinu, neadekvatno namontirana, ukrašavajući neki ćošak života, posmatrajući kako se stvari odvijaju, dolaze, odlaze, prolaze, skupljala prašinu, dok se neko kamenje kotrljalo pored mene. Razmontiraću je kad prođe doček, rešila sam. Pa ću sledeće godine, po želji ili odsustvu želje da okitim jelku, videti gde sam u vremenu i prostoru. Da li sam se malo otkotrljala, došla, prošla, ili sam samo stajala i svedočila.
Umorna sam. Zamorila me ljubav i neljubav, davanje i traženje, zamorilo me ispunjavanje obaveza, zamorio me život u sadašnjem trenutku, zamorila me briga za svaki sledeći trenutak. Ljudi su me zamorili neviđeno. Samu sebe sam smorila za medalju. Ne može se uzeti odmor od sebe, a maštam o tome. Kad bi mi neko ponudio deset dana na Havajima ili deset dana u mozgu neke druge osobe (po mogućstvu blesave, prazne, tupe i samozadovoljne), Havaji bi izgubili svaku primamljivost. To bi bio biznis – odeš na odmor, ili u provod u nekog. U nešto. Gde ćeš za Novu godinu? Idem u komšinicu Dacu. Što u Dacu? Pa ona mesi i kuva i dočekuje porodični bataljon dece i unuka i jedva čeka priliku da ih sve okupi i ugosti i danima je prezauzeta i presrećna, oseća i proživljava najdublji smisao svog života.
E, taj deo je horor. Ne u mraku potisnutih strahova, nego pod reflektorom čežnje koja se ispunjava. Jer je nemam. Zlatnoj ribici bih rekla da moje tri želje da nekome ko ima želje, čije srce je ispunjeno čežnjom, ko jedva čeka, ko mašta i stremi.
Sama u kući. Za praznik. Možda i ne spremim tu rusku salatu. Možda samo otvorim još jednu konzervu mačije hrane.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Aleksina Đorđević
