“Noćas vidim sazvežđe koje voliš i upotrebio sam noć plačući. Noćas moja nedra nadjačavaju sate, nadošloj samoći objašnjavam da te volim. Vidiš da sam posustao u samome begu, da sam pustio ojela usta sete, što razmeravaju, lažu il’ ćute, da za mnom ostavljaju zvuk Neretve. Noćas… želim… zveri…”
Poražen, odrekao sam se pisanja na tren. Bacivši tu olovku, znao sam da je mnogo toga u čoveku do čega reči ne stižu. A ti si sve ono u meni što samo tebi reći mogu.
Proglašen za usamljenika potvrđivao sam glasine čekajući tebe. Bos i izujedan od strane predstojećeg jutra, plesao sam na mostu. Gonio sam koracima maglu i meni zauvek neobjašnjivo postojanje tame.
Te noći su pod užarenim nebom bdeli bolesni i blesavi. Nisam znao gde da svrstam sebe. Čuo se Rahmanjinov (Рахманинов), čini mi se da sam plakao. Te neuredno raspoređene tačkice na nebu, poput upaljenih crkvenih sveća, sagorevale su u meni. Čitav svod se gasio u mojim grudima. Dolazilo je jutro.
Ti si znala ko si. Sigurna si bila u sebe. Čak si i sazvežđe sebi obezbedila. Gubila si svoj pogled vinut u nedostižne blizine. Ponekad bi samo nakratko pogledala u “Doručak Kod Tifanija” i rešila da okreneš list, onaj životni.
Suspendovao sam sunce
A, ja, ja sam mogao i nepostojeće puteve da stisnem pod noge i da ih prevalim. Prodangubio sam jedan jedini besmisleni život želeći živote koje nemam. A takve su se istine pišmanile u meni – gore od svake smrti. I uvek bih pokraj mosta samo smeo da bacim senku svoju, jedino u mislima sebi da privežem konopac oko vrata. Možda ćeš baš sledećeg jutra, iživljena, niz kamene padine, ožalošćene klisure, poslednji put da isprobaš svoj predugi beg i negde među mojim raspisanim željama da prikočiš. Možda… Zato i moram da ostanem, da živim životima koje mogu imati jedino kad tvoja iseljena ptica pojuri ka mom proleću, koje cveta samo kada ti od sebe senku pružiš.
Zamišljao sam te. Od tebe sam najviše voleo ono što je moglo da se desi. Retka su mi bila sećanja sa tobom. Stoga i nisam mogao da te volim zbog onog što jesi, jedino zbog onog što sam želeo da budemo. Prigovarali su mi kako to nije ljubav, ali ti si oduvek bila jedina koju sam hteo u ljubav svoju da stavim.
Zamišljao sam te, pretvoren sav u misli. Ti drugo nisi mogla da daš – samo prostor i razbojničko vreme u kome su stajale misli o tebi.
Kao i svaki sluđeni sanjar, imao sam napamet naučenu želju koja se najzad ostvaruje:
“Zakovan za tvoje skute, otežavam noći da se ugasi. Ne dam zori da zrake guste pusti i da me na delu uhvati. Suspendovao sam sunce onda kada si zauvek meni pošla.”
Izvori fotografija: icelines.blogspot.fr abrasmedia.info
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
