Još po ulasku u pubertet i početku interesovanja za momke, mame su nas obavestile o jednom činjeničnom stanju sadržanom u jednoj rečenici: “Muškarci su svinje” (mada izraz može da varira). Vođene tom činjenicom, sve njihove postupke smo ili uzimale sa rezervom ili jednostavno pripisivale toj njihovoj “urođenoj” mani. Nisam ni ja ništa drugačija (kud svi, tu i mali Mujo).
Javi se na prokleti telefon!
Predstavila sam se drugima kao neljubomorna devojka, koja uživa u životu, dobrom društvu i lepom danu, bez bespotrebnog nerviranja. Sve je to super, ali onda uhvatim sebe kako grizem usnu, vrtim telefon po rukama, cupkam nogom i mislim se u sebi: “Svinjo jedna muška, telefon služi da bi se na njega javio, nekad”! I nije to zato što sam ja ljubomorna i sumnjam da mu je nešto preče od mene, već zato što mi nedostaje.
Budim se, rano je ujutru (čitaj: tri sata ujutru). Prespavala sam ceo dan, jer u poslednje vreme osećam se kao luda iz cirkusa: žongliram posao u noćnoj smeni, fakultet pre podne, učenje posle podne, dva sata sna i posao opet. I u svemu tome pokušavam da nađem vremena za njega. Možda sam sebična. Možda mu to vreme ni ne odgovara.
Sedim na krevetu, uzimam telefon i tu me čekaju tri propuštena poziva (nijedan od njega) i pet poruka (ne biste verovali koliko mt:s misli na mene), među kojima vidim:
“Samo da ti kažem da mislim o tebi”, sa emotikonom-poljupcem.
Nerasanjena i nervozna što se nismo čuli ceo dan, više drsko nego obradovano, odgovaram sa kratkim: “Nadam se”. Kasno je (ili rano), tako da ni ne mislim da će mi odgovoriti odmah, a ja ću se u međuvremenu, dok se ne javi, iživljavati na poslu nad ljudima koji nisu ni krivi. Odlazim do kupatila da se sredim za posao (kako ne bih zakasnila danas, za promenu). Na pola puta čujem da mi telefon zvoni negde među čaršavima. Bacam se na krevet, pokušavajući da ga nađem.
– Halo!
– Hej, mačko. Šta radiš?
Ne moram ni da proverim ko je, to “mačko” ga već odaje.
– Hej. Spavala sam do sada. Mislim na tebe. Nedostajao si mi danas, tj. juče. Ti?
– Nije me bilo ceo dan, znam. Kad si slobodna da se vidimo?
– Pa, posle faksa, sutra.
– A sad? Je l’ radiš od sedam?
Gledam u sat i ne verujem. Pola četiri je i on mene pita da se vidimo. Iskreno, oduševljena sam.
– Sad?! Kako misliš sad?
– Pa, mislio sam da dođem po tebe, da se provozamo negde.
– Važi. Može.
– Ok, ja sad krećem. Sačekaj me ispred zgrade.
– Hoću. Ćao.
Na brzinu se oblačim, pakujem stvari za posao i fakultet u torbu, u hodu pokušavam četkom da sredim raščupanu kosu. Obuvam se i čitam poruku: “Ispred sam”. Uzimam ključeve, zaključavam i izlazim napolje.
Spustila sam mu glavu na rame, kao i uvek miriše divno, i slušam kako mu je prošao dan. Smejem se, nikako drugačije ni ne umem sa njim, i uživam u tih sat vremena koliko će biti moj. Pust Beograd, on, njegove šale i ja – čini mi se da ne postoji ništa više.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
