Bezbrižnost… Koliko mi nedostaje. Dani kada sam se budila nasmejana i vesela, bez glavobolja ili tamnih krugova oko očiju koji odaju još jednu proplakanu noć, bez vlažnog jastuka natopljenog slanim, gorkim suzama. Vremenom se sve promenilo. Ili za to nije zaslužan dugi vremenski period. Jednostavno se desilo da se u deliću sekunde izgubim u okrutnoj stvarnosti, da izgubim sebe i sve što me do tada oblikovalo, a neki svoj zamišljeni svet potisnem duboko u sebi. Toliko duboko da se jedva sećam da je ikada i postojao, a strah da neće ponovo isplivati na površinu jednak je strahu da se suočim sa sadašnjim. I tako sam zapela u sredini, ni tamo, ni ovamo, ostala sam da lebdim zajedno sa mrvom nade da će se naći neko ko će me pogurati da krenem dalje.
Samoća… Već sam se davno navikla na nju. Da isključim svet oko sebe koji zuji, bruji, ometa. Dugo sam pričala sa samom sobom, naglas, pa u sebi. I reči koje sam izgovarala su bolele. Istina da ništa ne mogu promeniti je bolela. Svakog sam dana birala istinu sa kojom ću živeti. Kada je postalo isuviše teško naučila sam i da u sebi ćutim. Bez reči, bez delanja moj život se svodi na uzaludno protraćene dane, sate i minute. Ne mogu reći da je bogzna koliko strašno. Živ se čovek na sve navikne.
"Ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao." Ivo Andrić
Sitnice… Stvari za koje sam mislila da mogu upotpuniti moj život. Ljudi za koje sam smatrala da me nikada ne mogu razočarati. Sigurnost na onom mestu na kojem me više ne čeka. Sve se izgubilo i pretvorilo u prah. I ma koliko žurila da ga pokupim uvek će postojati vetar koji će me u tome sprečavati.
Hodam kao ukleta, jedna od onih koji nisu u stanju da pronađu svoj put. Kao da plaćam i svoje i tuđe greške. Preveliki je to teret. Prevelik za ovako krhko stvorenje. Priznajem da sam slaba i da neću još dugo izdržati, ali čemu sve to kada ne postoji neko ko će me čuti. Nevidljiva i neprimetna, jer sam sama izabrala tako. Možda je teže, ali je bezbolnije. Nisu mi potrebna opravdanja i objašnjenja. U svakom slučaju ću oprostiti, ali neću zaboraviti. Zaborav će doći onda kada krenem dalje i ako niko tada ne bude išao sa mnom, ipak ću čvrsto verovati, bez osvrtanja…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
