Ima onih koji nagonski najviše od svega cene samoću i nikada ne moraju da joj se prilagođavaju, niti da strahuju od nje, niti da se pitaju šta da rade kad su sami. Ima i onih koji naviknu na samoću i prilagode joj se i zabrinu se kad shvate da im je najbolje kad su sami.
Bilo da brinu o deci, ostarelim roditeljima ili životinjama, samce – odnosno osobe bez partnera – okolina obeležava oznakom “osobenjak”. Istina je da samci uživaju u luksuzu mira i samodovoljnosti o kojima oni što žive u čoporima i parovima, mogu samo da maštaju.
To je onaj isti okvir, model, način života od kog najveći broj ljudi smrtno strahuje. Teška je samoća, kažu ljudi, onako olako. Kao da je život u paru med i mleko. Nađi bilo koga, samo da ne ostaneš sam, savetuju osobenjacima u nastajanju. Kao da je samoća grob usred svih krugova pakla.
Pa, da li su samci zaista nekako specifično uvrnuti? Zašto su sumnjivi takozvanom normalnom svetu? Za šta ih zapravo, teretimo? Koji je to njihov najveći zločin protiv ustaljenih obrazaca? Sebičnost? Ma da. A svi ostali su humanizam i renesansa protkana platinastim altruizmom sa pet zvezdica.
