Što je čovek duže sam, sve mu je teže da se prilagođava nekome ko mu nije ništa. Jer, partner vam nije ništa. Ako ste već preskočili vreme za formiranje porodičnih veza i obaveza, onda taj partner nije čak ni najbliži rod vaše dece.
Ni kučeta ni mačeta, sam kao panj. Kao osuđenik u samici. Nikog da sa njim podeli…šta? Radost života? Iskreno, koliko ljudi poznajete koji nose tu radost života, koju bi možda podelili sa vama? A možda ste sreli i neke neuparene, koji zrače tom radošću i obasjavaju sve oko sebe? Njihova potreba za deljenjem sasvim je ispunjena na taj način. Da li su oni sebičniji, od onih koji se u partnerskim odnosima takmiče, svađaju, prebacuju odgovornost, terete jedno drugo za razne neuspehe, propuste i promašaje i čiji se zajednički život svodi na ignorisanje i trpljenje?
Ne postaje neko osobenjak zato što je sam. Nego zato što podivlja. A podivlja svako ko se ne povezuje. Ko ostane primitivan, pod vlašću nagona, od kojih je najizraženiji strah, jer on nas usmerava da bežimo od opasnosti. Divljacima je opasnost svaki odnos u kome se traži povezivanje. Emotivno angažovanje. Ima mnogo primitivnih ljudi koji žive u primitivnim vezama, opstajući zajedno zarad opstanka, a ne zarad deljenja i množenja životne radosti. I ima samih ljudi koji su povezani i potpuno emotivno i svesno uključeni u sve tokove života, samo se drže podalje od ljudi, jer teško podnose primitivizam.
Samoća nije ni dijagnoza ni osuda, nego izbor i način života. A osim toga i ogroman luksuz, koji nije za svakoga.
Aleksina Đorđević
