To je ono kad se žalimo kako nam ne ide i osećamo se bespomoćno i takvim svojim stavom i energijom privlačimo situacije u kojima nas neko prevari, izneveri, pokrade, na emotivnom i materijalnom nivou i mi onda imamo ozbiljne razloge da budemo jadni i da sažaljevamo sebe. Na taj način održavamo ubeđenje vitalnim i poručujemo sebi da smo u pravu. A egu je jedino važno da bude u pravu.
Ne možemo jako dugo i uspešno da se pretvaramo da ne primećujemo ono što nam bliski ljudi verovatno često stavljaju do znanja, a i otvoreno nam govore da treba da odbacimo tu ulogu žrtve i da se zauzmemo za sebe – možda nam kažu “prestani da kukaš i učini nešto” ili “zašto si opet upala u tu situaciju koja je ista kao i deset prethodnih” ili nam predlažu da potražimo stručnu pomoć, a mi mislimo da su i oni protiv nas i da nas ne vole – ali u nekom trenutku, ako nismo baš totalno odlepili, nezadovoljstvo će nadjačati psihološku dobit koju imamo od samosažaljenja i postavićemo i sami sebi sva ta pitanja. Smučićemo se sebi, dosadiće nam da budemo jadni. Probudiće se u nama instinkt za preživljavanje.
Doduše i samosažaljenje je deo mehanizma za preživljavanje – zato smo ga i razvili – ali kad prestane da funkcioniše i počne da nas ugrožava, možemo da posegnemo za drugim mehanizmima.
