Povremeni periodi ili češće trenuci koje uspemo da provedemo sasvim sami, omogućavaju nam da iz svoje plemenske kolibe zavirimo kroz odškrinuta vrata palate – od luksuza samoće nam zastaje dah, srce nam se ubrze i skače nam se od sreće. Zapravo, skačemo od sreće. Jer smo sami. Nema nikog da reaguje na naše sumanuto, detinjasto i budalasto ponašanje. Da bude uvređen što je nama toliko dobro bez njega.
Ako imamo iskustvo samostalnog života, lakše ćemo se izboriti sa osećanjem krivice što nam voljeni uopšte ne nedostaju kad nekuda odu i što zapravo, jedva čekamo da idu, da bismo malo bili sami. Ali to je posle. Prvo treba da prvi put u nekom prostoru spavamo sami.
Gde god se useljavali da tu živite sami, držaće vas adrenalinski talas dok sređujete prostor. A vaša palata luksuzne samoće će verovatno biti neki vrolo mali i skroman prostor, koji ćete čistiti, ribati, briskati, glancati, bojiti, dekorisati i osmišljavati sa poletom koji nikad ranije niste osećali – a možda nikad ranije niste ni obavljali toliko kućnih poslova.
