Prva noć u novom prostoru je možda vaš prvi doživljaj stvarnosti samoće. Stan ili kuća, zvuci oko vas su nepoznati. Nema cimera, ni sestre ili brata, ni roditelja u sobi do vas, koji proizvode poznate zvuke – vuku noge dok hodaju, preterano odsečno zatvaraju vrata, kašlju, razvlače krevet, tapkaju po parketu koji pucketa na karakterističan način koji vas je možda često nervirao, jer je poručivao da niste sami. Tu su neki drugi zvuci, čudna šuškanja i škriputanja, koraci koji odjekuju kao da neko baš prolazi ispod vašeg prozora, lupkanja, glasovi, odjeci koje proizvode ljudi i životinje koje ne poznajete. Niste sami, jer život pulsira svuda oko vas, ali niste povezani sa tim životom, dakle sami ste.
Možda vas to oduševljava, a možda vas plaši. Možda ćete otkriti da imate potrebu da ostavite noćnu lampu ili uključen tv, iako ste navikli da spavate u mraku i tišini. Možda ćete se buditi ne znajući gde ste i proveravati da li ste zaključali vrata. Ali posle nekog vremena navići ćete se i osećati se sasvim bezbedno u bilo koje doba.
