Uvukla sam ga u nos. Prijatan je. Opušta. Čini da se osećam privlačnije. Govorim o mirisu parfema koji sam poprskala po korenu šake par minuta ranije. Oblizujem usne, ne bi li osetila ukus ruža. Provlačim prste kroz meku, sveže opranu kosu. Gledam na sat dok mi mobilni u torbi svira Sum 41 – “With me”. Kasnim. Opet.
Sada sam nadražila sva svoja čula i spremna sam da izađem i suočim se sa svetom. Drugarica me zove ne bi li saznala koliko još mora da čeka na moj dolazak. Ubrzavam hod.
Ugledala sam je. Uzvratila mi je pogled i spustila mobilni u torbu. Sređena od glave do pete, odnosno od noktiju na nogama do isfeniranih gornjih vlasi kose. Srpkinjama je već stvar navike da izlaze u grad u najboljem mogućem izdanju. To je stvar kulture.
Smešim se na škakljivu pomisao da je to možda i zbog poslovice Koko Šanel (Coco Chanel): “Žena ne može izaći iz kuće bez da se malo dotera – ako ni zbog čega drugog, onda iz pristojnosti. A potom, nikad se ne zna, možda baš tada ima zakazan sastanak sa sudbinom. A najbolje je izgledati što lepše moguće za sudbinu”.
Mnoge maštaju kako će im savršen dečko prići na ulici
Sudbina je to veče bila zauzeta. A kad nema sudbine, onda su tu prijatelji da ti ispune vreme i da pričaš sa njima o onome što želiš da ti se desi. A ja sam želela da se zaljubim. Nisam nikad bila zaljubljena.
Dok smo ulazile u kafić rekla mi je u šali: “Da li si spremna da večeras sretneš tvoju prvu ljubav?”. Slatko sam se nasmejala i odbacila tu misao. Već neko vreme priželjkujem da upoznam osećaj zaljubljenosti, ali tad mi je želja bila samo da igram uz dobru muziku i osećam se privlačno.
Mrak je. Muzika je dobra. Društvo je raspoloženo. Maše mi neko iz daljine. Prilazim mu. Osmehnuo mi se i zagrlio me. Pričali smo kratko i za koji trenutak sam opet bila za svojim stolom sa svojim društvom. Ne tražim pogledom nikakvog tajanstvenog stranca i ne osvrćem se više da vidim da li ima još neko poznato lice kome treba da se javim. Dovoljna sam sama sebi. Srećna sam i to se vidi po mom osmehu i igranju.
Ostatka večeri se ne sećam najbolje. Kao što sam i rekla, sudbina je to veče bila zauzeta drugim dešavanjima, drugim ljudima. Ali na svakog dođe red. Pa čak i na nas koji ne verujemo u nju.
Sudbina voli da se igra sa nama. A omiljena joj je igra žmurke. Ona se sakrije i čeka na nas da je pronađemo na najskrivenijem mestu. Mi ne znamo gde da je tražimo, pa se samo krećemo i trošimo vreme tražeći druge stvari. Ali pre ili kasnije nabasaćemo na nju, otkriće nam se kada bude znala da je tad najmanje očekujemo. “Iznenađenje!”, rekla bi ona da može, “Kako me pre nisi videla, baš si slepa”.
Život je kao igranje žmurke sa sudbinom
I mene je uspela da iznenadi kada nisam verovala u nju. Jednog dana mi je prišao dečko kakvog sam tražila, ali sam ga privukla kada mi cilj nije bio da sretnem osobu poput njega. Poželeo me je kada sam bila zadovoljna sobom, mestom gde se nalazim i ljudima kojima sam okružena.
Izgleda da je sudbinu neophodno izazvati svojom opuštenošću, nehajnošću i osmesima. Postaće ljubomorna što ste vi srećni, iako je još niste pronašli, što uživate umesto što se nervirate i tim pre će vam se ukazati. Možda ruka koja vam mahne bude ista koja će vas jednom držati u naručju. Možda će dečko koji vam se nasmeje u prolazu jednog dana biti razlog vašeg osmeha na licu. U međuvremenu – uživajte dok čekate. Ali oni najoptimističniji bi ipak trebali izlaziti iz kuće u svom najboljem izdanju… Jer, kao što je rekla Koko: “Nikad se ne zna, možda ćete baš tad imati zakazan sastanak sa sudbinom”.
Katarina Mitrović studira biologiju, a slobodno vreme troši na putovanja, umetnost, fotografiju, modu, knjige, filmove i diskusiju o istima. Želi da proputuje svet, uvek bude zaljubljena i da sazna što više zanimljivih činjenica i iskusi sve što život pruža i da o tome piše. Omiljeni citat je od Oskara Vajlda: “Većina ljudi je neko drugi. Njihova mišljenja su tuđa mišljenja, njihovi su životi mimikrija, njihove strasti citati.”
