Ustajem u osam sati. Dok aparat pravi nezamenljivu filter kafu, uzimam malo meda i vode, idem na tuširanje. Pijem kafu i proveravam u telefonu današnje obaveze: od devet do jedanaest održati dva časa, otići na fakultet na konsultacije, kafa sa Mihajlom, trening od pet do šest, pivo u centru, Skorsezeov film. Manje-više ustaljen raspored stvari; nekad faks dođe pre posla, nekad zbog kafe ne odem na trening, nekad popijem koje pivo više pa ne pogledam film, al’ u suštini dan kao i svaki drugi. Svi aspekti naizgled zadovoljeni: posao, obrazovanje, društveni život, fizička aktivnost, zabava i umetnost.
Krećem na posao i shvatim kako mi se uopšte ne radi; ne znam da li danas ili mi je dosadio ovaj posao. Odlučim da svratim u obližnji kafe i porazmislim o tome. Uz kafelate shvatam da bih rado promenila posao jer ovaj mi je baš bio super do sada i baš sam ga super radila, al’ sad eto nije mi super i baš bih da ga promenim. Između dva zalogaja baš super sendviča, pozovem direktorku i saopštim joj da ja više ne mogu da obavljam posao na super način i da zbog toga dajem otkaz. Uz par pitanja “je l’ sve u redu”, “je l’ se nešto desilo” i sličnih, poželela mi je sreću u životu i pronalaženju super posla. Palim cigaretu posle sendviča i dolazi mi nenaručeni kolač; sto posto čokolada, moj omiljeni. Ipak kažem konobaru da je greška, da ga nisam poručila, ali mi pokazuje na dečka za susednim stolom; kaže da je od njega.
Brzim preletom oka, kakav samo žena ima, vidim da dečko i nije baš sto posto, al’ čokolada jeste, pa ga prihvatam. Nakon deset minuta, sa čokoladom među zubima (ili ne?!) smejem se super šarmu dečka koji sada sedi sa mnom. Pita me kakvi su mi planovi za taj dan, a ja mu kažem da imam konsultacije na fakultetu, trening i neke društvene dogodovštine. On mi umesto toga predloži da odemo na otvaranje izložbe njegovog super prijatelja. Zanemarim fakultet i odem; vidim sjajne fotografije, popijem malo vina i upoznam prijatelje fotografe i slikare. Mihajlu sam se izvinila, trening otkazala, a na pivo otišla sa ljudima sa izložbe. Sjajne priče i iskustva. Njihov plan je da pogledaju film u Kulturnom centru, pa ako bih htela sa njima, bilo bi im drago. Skorsezea mogu svaki dan da gledam, pa se lako odlučih za špansku dramu. Vrlo prijatna dva i po sata. Posle filma, pomalo umorna, odlazim kući.
Režiraj svoj dan
Da nisam stopostotno organizovana kao što jesam, da ne merim uspešnost dana količinom obavljenih obaveza, da se manje plašim neizvesnosti, da dopustim sebi da radim po svojoj volji, da pustim osećaj a ne dužnosti da me vode, drugi deo priče bi bio istinit.
Ovako sam, ne dopustivši stvarima da izmaknu kontroli (a izmiču koliko god ih kontrolisala), izvršila svoj plan iz telefona i propustila ko zna kakve trenutke, ljude, prilike i čuda (drugi deo je jedan scenario, a ima ih bezbroj. Bukvalno.). Šta, kao u sledećem životu ću u svakom trenutku raditi ono što me čini srećnom i oneobičavati život sa ciljem što većeg zabavljanja i doživljavanja što većeg spektra osećaja?! Hoću đavola, odakle mi drugi život, odakle mi drugi dan…
Iz ovog teksta u praktično sutra.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
