Ne znam da li sve žene ili samo one u mojoj okolini toliko pričaju o međuljudskim odnosima, najčešće muško – ženskim. Satima sedimo na različitim mestima u različitim situacijama i odgovaramo na pitanja: kako je sve počelo, zbog čega se sve završilo, kako to da tako dugo traje, ima li pravila, treba li ovako ili onako. Ponekad mi se čini da stalno pričamo o istim događajima i osobama i da dolazimo do istih zaključaka. Ali, naša strast u takvim razgovorima ne jenjava; uvek je sveža i čini se nova. Raduje me što su ljudi iz tih međuljudskih odnosa – mi ili nama bliski ljudi. Retko nas se tiču oni koji nisu u bilo kakvoj vezi sa nama.
I te naše priče, koje bi “zavele vuka” i “prebrodile kugu”, ne svode se na puko prepričavanje događaja. Mi se ozbiljno unosimo u analizu, uključujemo sve parametre, razmatramo, postavljamo teze i opovrgavamo iste, sećamo se raznih primera, upoređujemo ih. Ako “obični” pričaju o drugima, najplemenitiji o idejama, mi smo u našim razgovorima negde između. Te naše, često duge seanse deluju potpuno katarzično, posle njih se osećamo poletnije i zadovoljnije.
U poslednje vreme često se provlači ista činjenica kroz različite, gotovo sve priče. Svaki put me pomalo naježi. Okupira mi misli, a dešava se kod devojaka koje su u vezi – kratkoj, dugoj, ozbiljnoj, prolaznoj, ali i kod devojaka koje nisu u vezi, a želele bi da budu. Reč je o tome da žena uvek mora da bude ta koja će se truditi, koja će praviti kompromise, ustupke, koja će praštati i pretvarati se da joj je dobro kad joj je loše .
Ovo nije problem ravnopravnosti. Ne zalažem se za nju, niti smatram da bi trebalo u svemu da budemo ravnopravni sa suprotnim polom. Neću da teglim džak od sto kila, niti hoću da moj partner čupa sebi obrve. Ali prevelika zainteresovanost žena za muškarce, kao i hladnokrvnost muškaraca prema ženama nimalo mi se ne dopada.
Zahteva se emotivna ravnopravnost
Prijateljice i poznanice koje nisu u vezi doživljavaju sjajne trenutke sa muškarcima koji im se posle ne jave (pričam o lepim, pametnim i normalnim devojkama). Ima i onih koji se jave jednom nedeljno, a sve ostalo vreme one pokušavaju da ih pronađu u gradu, da ih obraduju, iznenade i nečim oduševe (opet pričam o lepim, pametnim i normalnim devojkama i pitam se zar nije tim frajerima, ako ništa drugo, zanimljivije u ženskom društvu. Niko od njih ne traži brak, čak ni nužno ozbiljnu vezu. Ali razmena energija i ideja oplemenila bi obe strane.) One, pak, u vezama, moraju i te kako, skoro svakodnevno da se trude kako bi im veze opstale, da udovoljavaju zahtevima i prohtevima, da osluškuju želje pa ih ispunjavaju, da se odriču svega svog i da u baš lošim slušajevima gube sebe. Žene u braku idu za svojim muževima u druge zemlje, ostavljaju porodicu i svoj život, čekaju da njihovim partnerima prođe kriza, da napune šezdeset godina i odluče da se skrase. O ekscentričnim slučajevima praćenja ne bih ni da govorim, ali je neverovatno da se dešavaju i profilima ličnosti za koje smatram da zaslušuju najbolje .
I sve me to podseća na neki lov, na neku prisilu , na nešto što se mora, a ne na ono što se hoće. I da to sve žene ne rade ne bi bilo ni tih varijanti, ni tih parova i veza, ni tih brakova. O kakvoj to ljubavi vi, žene, onda pričate? To se tako ne zove, bar ne u mom pojmovniku.
Da li je u nama još uvek ostalo ono mamino i bakino ”ćuti i trpi” ? Izgleda da jeste. Da li samo uz taj princip može da opstane veza duža od pet godina ili brak? Koliko vidim, da.
Slažem se da odnose treba graditi i održavati. Ne postoje dve osobe koje bez i malo truda mogu da funkcionišu. Ali zašto se od muških ljubavnih partnera ne zahteva takav trud? Zašto je njima dozvoljeno da ne objašnjavaju, zašto oni ne osluškuju, zašto mora sve da im se kaže i to na određen način? I kako to da oni uvek sve lakše prevaziđu? Šta to oni uopšte vole kad bez toga tako lako mogu? I kako to da toliki momci, koji nisu u vezi, nemaju potrebu za takvim sjedinjenjem? Da li su ribe postale “roba suviše dostupna da bi bila željena” ? Ili je to samo moderan izgovor za drugačiju prirodu suprotnog pola. Možda je u pitanju i nešto treće, što može biti razlog, ali ne i opravdanje.
Nove “kofiseanse” mogu da počnu.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
