Nemam ništa protiv sedenja na ‘ladnom betonu – ako ti je dupe usijano kao ringla na šestici, beton baš prija. Ali ako trpiš smrzavanje, jer je ‘ladan beton u modi, onda si guska. A ako si muško koje trpi smrzavanje iz mode, isto si guska.
Dakle, pola protekle zime sam se bečila na omladinu i nisam mogla da verujem. Dobro, razumem uskurativnost, ja sam je izmislila i doktorirala, mislim, išla sam bosa u grad dok još nisam bila punoletna, ali ne u sred zime, jbt! I nosila sam pocepane farmerke, ali ne sa rupama od pola budina do pola cevanica, nego onako, sa seksi prorezima ispod guze, jer tako su se cepale. Ali tada smo nosili leviske i izmislili smo nošenje pocepanih farmerki, zato što nismo hteli da bacamo svoje petstokečeve od stotinak maraka para (marke su bile devize pre evrića) i nipošto ih nismo namerno cepali, ili kupovali pocepane.
Prošla sam kroz osamdesete, vreme mini-vala, tapiranja i italijanki, belih sokni i špicastih cipela i odvratnih šuškavih trenerki. Dugo sam verovala da je ta najgora moda ikada srećom ostala iza mene, ali avaj, stalno se pojavljuje neka nova najgora moda.
Ova poslednja mi je terala suze na oči, bukvalno i figurativno. Dakle, stajling – kaput (šal, kapa, rukavice), jer je minus deset i uske pantalone ili helanke do gležnjeva, koji vire GOLI iz PATIKA. Kaput i patike? “Marijo, majko božija, da li vidiš šta rade sa tvojom decom?“ – čujem svojim duhovnim uhom Caneta (iz Partibrejkersa) kako unjka najgori stih ikada u svojoj unjkajućoj karijeri, jer je to savršeno adekvatna muzička pratnja za moje osećanje očaja i bespomoćnosti. Kad sam videla svoju ćerku tako obučenu, zavapila sam, zavikala i gotovo se rasplakala – “pobogu dete, pa što mi nisi rekla da nemaš šta da obuješ i obučeš po ovoj zimi?“
