“Pa mogu martinke da nosim, ali one su mi mnogo teške, a inače, ovako se sad nosi”, bio je odgovor.
Moje majčinsko srce se stislo i krcnulo. Kupila sam joj duboke cipele i čizmice, da pokriju članke, iako nisam uspela da je nagovorim da obuje neke čarape koje nisu oni smešni nazuvci za patike, nego ozbiljne čarape, da greju. Pošto je nosila te cipele i čizme (jer su joj se sviđale), malo sam se smirila. Dete mi nije postalo guska u jatu gusaka.
Sledeći put sam se smrzla kad je došla njena drugarica u ostacima farmerica iz kojih je virilo pola njenih lepih i dugih nogu – butinice i kolenca – golo, ali golo, naravno, na minus deset.
“Deteeee”, zavapila sam. Htela sam da dodam “je l’ imaš ti majkuuu?” ali sam se ujela za jezik na vreme.
Bože (i Marijo, majko božija), da li se ja to pretvaram u babuskeru, pa ne razumem uskurativnost današnje omladine?! Ili je omladina jato gusaka? Biće da je i jedno i drugo, šapuće mi moj zdrav razum, bez imalo cinizma.
Ali pobogu (postanem pobožna kad nešto ne razumem), da li ova deca imaju ogledala (majke sigurno imaju) i zašto u njima ne vide koliko je ovo ružno?
Ugledah skoro jednog momka – visokog, pravog, lepuškastog i sledih se i zablenuh. Bio je stilizovan od frizirane glave, preko tesne jaknice i uskih pantalona, do golih članaka i šiljatih cipela. Moj kolega je uočio to isto i rekao “moda”.
“Života ti, je l’ moda, ili sa njim nešto nije u redu?”
“Moda, da vidiš samo mog sina”, reče čovek sa tugom u glasu i zgražavanjem u očima.
Au. Ne rekoh ništa više. Do sad. Dobro, bar nije više zima. Dodadoh.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/svedae
Aleksina Đorđević
