Bežeći od svakodnevice, u svojim mentalnim izletima često skoknem do savršenog muškarca, koji predstavlja oličenje mojih najjačih i najintimnijih želja.
Taj misteriozni čovek stalno menja otelotvorenje. Nekad je mršav, visok, čak i pomalo asteničan. Nekad je krupan, širokih ramena, nabildovanih pektoralnih mišića i pločica na stomaku koje podsećaju na čokoladu. Kosa mu je kratko podšišana, crna kao ugalj. Ili duga i nordijski plava. Oči crne. Ponekad zelene. Lice glatko izbrijano, kao u reklami za Gillette. Neki put ima bradu kao onaj turski glumac na koga smo se sve ložile ali se ispostavilo da je gej. Konstantno se smeje, kao da nema brige na ovom svetu. Ili je non-stop smrtno ozbiljan, kao da ga pritiskuje breme državničkih obaveza vladara sveta. Nekad je nežan ljubavnik koji uživa u beskonačnom ljubljenju, dugoj i sporoj predigri, u ambijentu zalaska sunca na Sredozemlju, uz zvuke jazz muzike. Drugi put je eksplozivni, grubi, dominantni alfa-mužjak i arhi-devastator ženskih međunožja, koji osvaja i bespogovorno potčinjava svojoj želji…
Kako se menja fizički sklop mojih fantazija u celosti zavisi od trenutnog raspoloženja, hormonskog statusa i broja kalorija koje sam unela taj dan. Međutim, neki obrasci moje utopije su uvek isti…
Moj muškarac iz snova mi kuva kafu, dok se ja još uvek lenjo razvlačim po krevetu.
Nemoj nikad da me pustiš…
Pomaže mi da spremim doručak. I mada mi više smeta nego što je koristan, ja neću da ga izbacim iz kuhinje, delom zato što smatram da treba da delimo dužnosti po pola, ali najviše zato što uživam da ga gledam dok se nespretno mota po kuhinji pokušavajući da opovrgne činjenicu da jedino ume da isprži jaja. On insistira da jede slaninu, dok ja kategorički odbijam da je probam, tvrdeći kako će mi krvni sudovi zahvaljivati zbog toga jednog dana. Zatim me, dok jedemo, zadirkuje kako rasipam mrvice u krugu od dva metra. Smejemo se.
