Gledam ga dok pere tri prljava tanjira cirka pola sata, ozbiljnog izraza lica, kao da rukuje hadronskim kolajderom, a ne sunđerom i deterdžentom. Nudim se da mu pomognem, ali on odbija i požrtvovano mi predlaže da se odmorim.
Gledamo film. Crtani film, jer je to jedino oko čega možemo da se složimo, budući da on voli akcije i SF, a ja horore i trilere. Držimo se za ruke dok se na ekranu rađa epska ljubav izmedju Wall-E-ja i Eve. Jedva suzbijam iznenadnu želju da mu retardirano kažem: “Ti si moj Wall-E, ja te voliiim!”
Vodimo ljubav. Pomišljam kako je to najbolji osećaj na svetu. Poželim da naše spajanje večito traje, ali kako je to nemoguće, sve se završi tako što oboje utonemo u iscrpljeni slatki san. Zaspim dok me on grli oko struka i spušta glavu na moj vrat. Ja sanjivo sklanjam kosu da ga ne golica po licu, zato što znam da mu to smeta. To mi je postao uslovni refleks.
Dok me on grli, ja po ko zna koji put shvatam da je njegovo naručje najtoplije i najbezbednije mesto na svetu, da sad nema briga i nema problema, već postojimo samo on i ja, istrgnuti izvan prostor-vremenskog kontinuuma. Ćutimo, jer nema potrebe da kažemo jedno drugom ono što oboje osećamo – da nam se čini da se u tom momentu možemo zakleti da ćemo se zauvek voleti.
I tako moj savršeni muskarac obitava u zabačenim, mada često posećivanim prostorijama mog mentalnog zdanja, podsećajući me da svaki put kad ga potražim, ma kako izgledao, on mene voli najviše na svetu.
Milica Novaković – stomatolog po profesiji, spisateljica u pokušaju, feminiskinja po ubeđenju. Riznica nepotrebnih informacija, ubica romantike, večiti cinik i surovi realista. Duboko veruje da čovek koji čita knjige živi hiljade života, a čovek koji ne čita živi samo jedan.
