Čak i ako pripadate grupi onih koji se pronalaze u verovanju određenih kultura da čin fotografisanje uzima dušu ili da rezultat istog može biti upotrebljen u svakojakim magijskim obredima (jednog jutra se probudite i shvatite kako se vaša dugogodišnja komšinica prolepšala), postoje situacije u kojima se morate suočiti sa sopstvenim strahom.
Naravno, u pitanju je ulazak u ring sa birokratijom. Vi ste deo ovog društva i morate da imate ličnu kartu, pasoš (ako imate sreće i koristiće vam), indeks, vozačku dozvolu, povlasticu za prevoz (Guranje Sa Penzionerima)… Sve to zarad identifikacije (ne znam koliko je to u mom slučaju prihvatljivo jer tri dokumenta prikazuju tri osobe kojima je zajednički jedino “hoću kući” izraz lica). Osim uredne dokumentacije (kako biste izbegli Fali Ti Jedan Papir), neizbežna je i fotografija.
Nastale u žurbi koja se meri nanosekundama, te fotografije i nisu nešto što želite da vam bude reklamni materijal (najviše zbog činjenice da vi zaista niste toliko ružni), ali kako ste bar jednom nedeljno obavezni da se predstavite na taj način, nemoguće je ne doći do pitanja kako da se te karikature pretvore u nešto pristojnije. U suprotnom ćete upadati u neprilike svaki put kada vas kontrolor ljubazno (ne baš uvek) upita da mu pokažete povlasticu, a vi palcem “slučajno“ prignječite nesrećnu facu. Tada može doći do svađe jer neće baš svako razumeti da mu, u stvari, činite uslugu i da ne želite da mu kvarite doručak.
Međutim, čak i bez vašeg mešanja, sama fotografija je spremna na prljavu igru i zbog vampirskog tena, loše frizure i jednog (pojma nemate kako se to desilo) većeg oka mogu da vas dodatno gnjave na granici (bar je tako bilo pre nekoliko godina). Da je ona spremna na uništenje vašeg ljubavnog života, dokazuje i rečenica meni nekad drage osobe: “Lepa fotografija, šteta što si ispala razroka”. (U pitanju je najnoviji pasoš, petosatno čekanje započeto u zoru, uz neprestanu pratnju grejalice koja je više ličila na džinovski fen i dodala mi izgled topljenog sira)
Postoje mnogo važniji kompleksi kojima se valja baviti ceo život, pa vam ovaj i nije baš neophodan i poželjno bi bilo naći način da ga se brzo rešite.
Preporučujem da se na blic odlučite onog dana kada se baš lepo osećate i kada vam ta fotografija i ne treba (ne brinite, zatrebaće). Svratite do Foto Kreze (izbegavajte kabine za fotografisanje, u srednjoj školi smo sliku naše inače lepe drugarice zvali “šumski čovek”), ispravite se i mislite na nešto što vas čini srećnim (nemojte misliti na omiljeni kolač jer ćete dobiti pohotni pogled, a to može da postane glavna tema prijateljskih okupljanja). Možete odabrati uspomenu sa letovanja, poslovni uspeh, pesmu koja vas inspiriše… U poslednje vreme, moj favorit je Grenade i vrlo je praktična za slikanje, naročito zato što bih pre hvatala granatu nego razmišljala o tome šta će ovaj put ispasti deformisano (i dalje živim u uverenju da to samo ispada tako).
Ako ništa ne urodi plodom i ako ne možete da pobedite, nasmejte se i prihvatite je kao svoje čedo. Možda i nije najlepše na svetu, ali bar vam pokazuje u šta ste uložili pare.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
