Dobila sam zadatak od mog gurua, da budem ekstremno sebična. Da, ja imam svog gurua, da, i sama sam neki guru, i da, živac mi je prilično ogoljen po pitanju guranja.
Dijagnoza mi diskretno nije saopštena, osim što mi je rečeno da je moja ljubav teška, ali pošto imam izvesnog iskustva sa sobom i guranjem, razumem da je to, zapravo, dijagnoza. Teška ljubav se leči ekstremnom sebičnošću – pa ti vidi.
I ja gledam.
Što je moja ljubav teška, majku mu?! Šta ja to radim onima koje volim? Pa, obrušim se na njih svom težinom svoje ljubavi. Po tona, za svaki gram duše. Usmerim punu pažnju, utisnem im se u um, osećam ih svakim svojim nervom, konektujem se na svim nivoima. Priključim se i ostanem priključena. Teško je to voljenim muškarcima. Moja pažnja gura i pritiska i goni. Tera ih da nešto čine. I obično pobegnu vrišteći. A ja guram, jer sam guru i hoću sve najbolje za njih, a ja znam šta je najbolje. Jebiga, znam. Ja sam najbolje.
Jebiga jesam.
Dobro, obično ih na kraju pustim i neko vreme opserviram, da se uverim da im je bolje i da su dobro udomljeni. Svi moji važni bivši su srećno oženjeni. Osim jednog, koji je bio najvažniji. On je nesrećno sam i stalno me podseća na to da snaga ljubavi, sa svom njenom težinom, ne može ni iz koga da istisne glupost, strah, krivicu, samosabotažu… Nedostatak samoljubavi je teži od svake težine ljubavi. Pustila sam ga, fejlovala sam, ali ja više nisam zadužena za njega.
Odahnem, znate, kad više ne osećam odgovornost za žrtve moje ljubavi. A dok ne osetim to olakšanje, pojma nemam da je moja ljubav meni bila teška i da je svaki gram moje duše pritiskala po tonom te težine. Samo, ja sam to zvala intenzitet. Intenzivno volim intenzitet. Volim da osećam i proživljavam intenzivno. Volim, bre, da se naprimam k’o majmun! I to ne zvuči apsolutno ništa drugačije nego izjava jednog uživaoca heroina, koju sam čula sopstvenim ušima i koja glasi: “Volim, bre, da se nacepam, da se razvalim da ne znam gde teram!”
