Za svaki rođendan kupovala mi je knjigu, pitala sam se kako joj ne dosadi. Priznajem da sam često maštala o nekom ukrasu za kosu, slatkišu ili svesci. Vreme je odmicalo, a ja sam shvatila kako ja ne bih bila ista ova ja da nisam čitala Mihailovićevu “Liliku”, “Alisu u zemlji čuda”, “Haklberija Fina”, Dikensovog (Charles Dickens) “Olivera Tvista”…
Maštala sam da budem istraživač, nešto kao Indijana Džons (Indiana Jones), da budem degustator u fabrici čokolade, zaposlena u “Mikijevoj radionici” ili bar neko ko će pronaći lek protiv raka. Okolina me je zato shvatala neozbiljno, često su mi govorili da uživanje u slatkišima nije posao, a ona me je ohrabrivala tvrdeći da posao mora pre svega da se voli, a ako ja vidim radost u mojim šašavim zanimanjima, onda valjda ona mogu jednog dana da budu i pravi pravcati posao, za koji se dobija plata i godišnji odmor.
Zbog mene je slagala da je ona krivac za polomljen majčin broš od ćilibara. Jednom je vratila sve satove unazad, kako bi pokrila moje kašnjenje. Jedne majske večeri se pravila da ne zna ko je pevao u ponoć ispred ulaza naše zgrade. Sećam se kako mi je svaki put za vreme odsluženja zaslužene kazne krijumčarila slatkiše, stripove i sok od zove.
